Balkan voli političke drame

DW: Demonstracije na Kosovu su dovele do nasilja. Kako procjenjujete tamošnju situaciju?

Ernst Rajhel: Prvo moram da kažem da smo mi u Njemačkoj i uopšte u međunarodnoj zajednici, šokirani nasiljem koje se širi Kosovom, pa i nasiljem prošlog vikenda. Ono što je zaista upitno jeste činjenica da ne postoji jasno distanciranje opozicionih partija od nasilja. Imamo utisak da se opozicija nalazi na demokratskoj stranputici, iz koje hitno mora naći izlaz. Uvjereni smo da se mora vratiti parlamentarnoj raspravi o razlikama u mišljenju, raspravi na osnovu argumenata, a ne uz suzavac i Molotovljeve koktele.

Da li je nastavak dijaloga sa Beogradom pod ovakvim okolnostima uopšte moguć?

Jasno je da sadašnja situacija na Kosovu otežava tamošnjoj vladi političko djelovanje jer osjeća da je pod pritiskom. Ali nastavak dijaloga je u interesu Kosova. Naime, dijalogom se slijede fundamentalni interesi kosovske suverenosti i trebalo bi da se oni time realizuju. Najprije, to je ukidanje srpskih paralelnih struktura kako je njemačka kancelarka Angela Merkel godine 2011. zahtjevala u Beogradu. To je u vezi sa postizanjem efektivne suverene kontrole Republike Kosovo i na sjeveru zemlje. Put do toga je u procesu, koji je, priznajem, mukotrpan, u dijalogu. Bez dijaloga ne treba očekivati ostvarenje tih interesa.

Na Kosovu postoji teza da od dijaloga profitira samo Srbija, jer je ona u pregovorima za članstvo u EU, a Kosovo nema čak ni bezvizni režim.

Već sam objasnio da bi trebalo da se dijalogom ostvaruju esencijalni interesi kosovske suverenosti. Što se Srbije tiče, ona, kao i sve zemlje regiona, ima obećanje Evropske unije iz Soluna da će postati član EU. A u slučaju Srbije smo, pored sveobuhvatnih kriterijuma za preuređivanje države i društva po evropskom modelu, dodatno zatražili i sveobuhvatnu normalizaciju odnosa sa Kosovom. Kao što vidite, Srbija nije izložena manjem broju preduslova za članstvo, već, naprotiv, dodatnim pretpostavkama. A pogledamo li Beograd, videćemo da ni njemu ne pada lako ispunjavanje tih preduslova.

Na Kosovu je parlament blokiran, a opozicija nastavlja ulične proteste. U Makedoniji se očekuje ostavka premijera, da bi se omogućili novi izbori. U Bosni i Hercegovini postoje problemi između Republike Srpske i Federacije BiH, a Srbija i Hrvatska počinju trku u naoružavanju. Da li sve to znači da je opet riječ o Balkanu kao „buretu baruta“?

Ne! Mislim da bi bilo potpuno pretjerivanje da se govori o „buretu baruta“. Sigurno imamo u nekim zemljama suštinski pozitivne trendove, bez obzira na sva ograničenja. U drugim zemljama je razvoj manje pozitivan. Stalno iskrsavaju veliki problemi ili, u svakom slučaju, velika politička dramatičnost – to je mislim posebnost Zapadnog Balkana – ali i pored svih stvari koje ste spomenuli nije sporno da postoji čitav niz stvari koje se pozitivno razvijaju. Možda je generalni trend takav da se mora reći: postoji napredak, on postoji i na Kosovu – vjerujem da je objektivno tako. Međutim, napredak ne drži korak sa nestrpljenjem ljudi koji žele da se popravi njihov položaj. Tako nastaje politički pritisak koji trenutno vidimo.

Jedan od razloga uličnih protesta opozicije u Prištini jeste Briselski sporazum između Prištine i Beograda koji sadrži dalekosežne ustupke srpskoj manjini. Ne samo opozicija već i dobar dio albanskog stanovništva na Kosovu misli da su ustupci preveliki i da bi oni mogli kasnije dovesti do autonomije pa i do podjele Kosova, spominje se neka vrsta Republike Srpske. Da li je to tumačenje Briselskog sporazuma prema vama ispravno?

Imam utisak da se u diskusiji o toj temi zapostavljaju argumenti pa se možda radi o tome ko će svoje tvrdnje izgovoriti što češće i što glasnije. Činjenica je da je međunarodna zajednica od početka zauzela jasan stav da neće biti nikakve druge Republike Srpske. Nećemo se složiti sa takvim zahtjevima. Dogovor je jasan da se Zajednica srpskih opština formira na osnovu važećih kosovskih zakona, kao što je već sada postojeća asocijacija koja je predviđena Ahtisarijevim planom. A Ahtisarijev plan je osnova kosovske nezavisnosti. Dakle, to su spočitavanja, da međunarodna zajednica i protiv sopstvenih interesa dozvoljava da se dogodi nešto što niko neće. To nije tako. Sjedinjene Američke Države, Njemačka, druge evropske države, EU, niko ne bi htio da dozvoli da dođe do podjele Kosova ili do stvaranja države u državi, poput Republike Srpske. To je percepcija kosovske opozicije, koja nije baš u vezi sa stvarnošću.

Na Balkanu se govori o jačanju uloge Rusije u regionu. Posebno je to bilo vidljivo kada su se Srbija i Hrvatska počele nadmetati u želji za naoružavanjem. Da li Rusija upotrebljava Srbiju za svoje ciljeve?

Imam povjerenja u stratešku orijentaciju Srbije prema Evropskoj uniji i zapadnoj zajednici država. A što se tiče hrvatske kupovine oružja, vjerujem da će prašina brzo da se slegne. Doduše, tačno je da tu i tamo na Balkanu može da se zapazi da Rusija jasno formuliše svoje interese. Ali, rekao bih da za nas, koji imamo povjerenja u privlačnu moć evropske i evroatlanske perspektive Rusija nije centralni motiv balkanske politike. Imamo fundamentalni interes da se ovaj region koji spada u Evropu razvija u dobrom i održivom pravcu i da naposlijetku i u političkom smislu bude deo našeg zajedničkog kontinenta, Evrope.

Ernst Rajhel je opunomoćenik njemačkog Ministarstva spoljnih poslova za Jugoistočnu Evropu, Tursku i države članice Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu (EFTA).