Greška u konstrukciji evra

Evropska monetarna unija u sadašnjem obliku od početka je imala grešku u konstrukciji. Istina, njenim tvorcima bilo je jasno da je jedinstveno monetarno područje moguće samo ako su privrede zemalja članica evrozone podjednako snažne i konkurentne. Međutim, kriterijumi sadržani u ugovoru iz Mastrihta i napravljeni za pristupanje Monetarnoj uniji bili su manjkavi. Proizvoljno su izabrani i odnose se samo na visinu inflacije, dugoročne kamate, godišnji nivo novog zaduživanja i ukupno zaduženje kandidata za prijem.

Na taj način u cijelu konstrukciju ugrađena je greška, jer je mediteranskim zemljama „slabih“ valuta omogućen ulazak u klub. U trenutku prijema gotovo da su ispunile postavljene kriterijume, kod nekih se zažmirilo na jedno oko, jedna od zemalja je uveliko falsifikovala podatke – glavno je bilo ući u Monetarnu uniju, a poslije se moglo i dalje po starom. Još gore je što ti kriterijumi konvergencije nisu ništa govorili o privrednoj snazi ili slabosti pojedinih država, a pogotovo ne o njihovoj konkurentosti na svjetskim tržištima. Istina, te faktore teško je kvantifikovati i ugurati ih u neki indeks, ali u nekom vidu trebalo ih je uzeti u obzir kako bi se prosudilo da li je neka zemlja zrela za evro ili ne.

Pogrešna ambicija

Tako su strukturno slabe i na svjetskom tržištu nekonkurentne zemlje ušle u Monetarnu uniju – kako se pokazalo, na sopstvenu štetu. U prvo vrijeme evro im je omogućio da dođu do novca sjevernih susjeda uz povoljne kamate što je dovelo do malog privrednog poleta, ali dugoročno su same sebi naškodile. Što je duže trajala Monetarna unija, to su očiglednije postajale strukturne slabosti tih država i to su više zaostajale u produktivnosti za evrozemljama iz sjevernog dijela Evrope. Ranije to nije bila tragedija - u dogovoru sa partnerima postepeno bi došlo do devalviracije grčke drahme ili portugalskog eskuda. Danas to više nije moguće, jer se novac zove evro i koriste ga sve članice Monetarne unije.

Političari nisu spremni da priznaju grešku. Oni se bave simptomima, ratuju oko sporednih stvari kao što su rejting agencije, kupuju vrijeme paketima pomoći, stvaraju trajne probleme – ne baveći se onim što je stvarna greška u konstrukciji. Pri tom je sasvim moguća nova konstrukcija Monetarne unije, ali samo ako se odlučno preduzmu radikalne mere. Prvo: poverioci bi morali da prihvate otpis dela dugova. Argument da bi u tom slučaju Grčka ili Portugalija bile isključene sa finansijskih tržišta je nezasnovan, jer one tamo ionako više ne mogu da dobiju ni cent. Ne bi došlo ni do sloma bankarskog sistema, jer je većina banaka rizične papire odavno prodala – Evropskoj centralnoj banci.

Jasni ciljevi

Virus ne mora da se prenese na zemlje kao što su Španija, Irska ili Italija ako se tržištima kapitala od početka sasvim jasno stavi do znanja kakav je cilj tih mera. Tu dolazi druga tačka: uložiti dovoljno novca kako bi se Grčka i Portugalija iskupile iz evra i tako finansijski ublažio deset godina sakupljan devalvacioni pritisak prilikom ponovnog uvođenja drahme i eskudosa. Ostala bi u principu zdrava i ojačana Monetarna unija koja bi onda, kao treći korak, morala da stvori jednu nadnacionalnu instituciju koja bi emitovala evroobveznice (zapise). Kamata na njih određivala bi se na osnovu prosječne kamatne stope u preostalim članicama Monetarne unije. „Tako bismo imali istinsku kočnicu kada je riječ o zaduživanju“, kaže Lorenco Bini Smagi, član direktorijuma Evropske centralne banke.

Naime, ako bi neka članica evrozone tada došla do granica zaduživanja morala bi da pokrene postupak konsolidacije ili da zatraži pomoć iz Evropskog fonda za stabilizaciju. Ta sredstva bi onda bila odobrena uz stroge uslove. Istina, ostaje da se vidi kako privoljeti njemačkog ministra finansija da prihvati evroobveznice, jer on može vječito da se zadužuje zahvaljujući malim kamatama na njemačke državne obveznice (koje se smatraju izuzetno sigurnim).

Autor: Rolf Wenkel/Nenad Briski
Odg. urednik: Jasmina Rose