„Ima nas, biće nešto od ovoga“

Osam sati rada, četiri sata sna, dvanaest sati protesta – tako bi možda izgledala formula onih koji su tog postizbornog ponedeljka presavili tabak i krenuli u obračun sa sistemom. Iz dana u dan šetnja i skandiranje, iz dana u dan nove rute, novi transparenti, kamion i razglas, iz dana u dan pritisak medija, obračun s pozicijom i opozicijom i pregovori sa sindikatima. Iz dana u dan isti zahtjev da se svi sklone s vlasti.

„Dan poslije izbora jedna devojka mi je preko Fejsbuka poslala poruku ‘Ti se razumiješ u proteste, hajde nam pomozi', što je meni bilo smiješno, zato što je ispalo da sam ja neki stručnjak za proteste", priča za DW mlada novinarka i aktivistkinja Jasna Žugić iz Novog Sada, čiji je master rad bio posvećen upravo javnim okupljanjima. Revoltirana zbog izbornih rezultata, s megafonom u jednoj i diktafonom u drugoj ruci, odazvala se pozivu i krenula na Trg slobode. „To mi je bio jedan od gorih dana u životu. Nisam se psihički pripremila na to da Vučić pobijedi u prvom krugu. Poslije sam razmišljala – ali on bi svakako pobijedio u drugom krugu, ali do drugog kruga ima još dvije nedelje i ja bih se pripremila na to", objašnjava Jasna svoje motive.

Sličnog raspoloženja je tog ponedjeljka bio je Bojan Andrić, apsolvent novinarstva. I za njega je izborna krađa neupitna, iako je to bio samo okidač da izađe na ulicu. „Ljudi rade za 20.000 dinara, to je nečuveno, ne može da se preživi od tih para i to ljude muči", priča Bojan za DW. Zato se protestima priključio čim je vidio najavu na Fejzbuku i, kako kaže, nema namjeru da odustane „dok ne bude boljeg života".

Istumbani prioriteti

Već treću nedjelju, život onih koji demonstriraju „protiv dikature" je na – pauzi. Protest za njih nije „samo" dva-tri sata šetnje. To je cjelodnevna komunikacija putem duštvenih mreža, to su dogovori, pripreme i pravljenje transparenata. Nepostojanje organizacije, koju s ponosom ističu, jer nema vođa i instrukcija sa strane, ipak im otežava posao, jer se planovi stalno menjaju i prilagođavaju, a nema podjele poslova na koju bi mogli da se oslone. „Ne znamo ni koji su sve poslovi potrebni, tako da sam radila razne stvari: dovozila ozvučenje, agregat, pisala saopštenja za medije, onda vidim da nedostaje redar, pa postanem i redar, ali ono što mi je najvažnije - razgovaram s ljudima o tome zašto je važno reći da ne može više ovako, jer postoji nešto što se zove odgovornost i ne možete da radite šta hoćete protiv zakona i svih procedura, a da za to ne odgovarate", priča Jasna.

Ritam koji su nametnuli postižu nauštrb sna. I Jasna i Bojan pričaju kako već nedjeljama spavaju svega tri ili četiri sata, jer kao i mnogi njihovi saborci, rade više različitih poslova. „Fakultet je na stend-baju, jer je ovo proiritet, ali pored toga radim i u nekom kol-centru uveče, tako da poslije protesta malo sjednemo, ispričamo se i dogovorimo, a ja onda idem na posao do osam ujutru. Kad završim s poslom, odem kući, istuširam se, jedem, odspavam nekoliko sati, probudim se vidim šta se dešava na Fejsbuku, izađem na protest i tako u krug", priča Bojan.

Jasnin krug sada počinje u šest ujutru. U početku, kaže, nije stizala čak ni kosu da opere. „Poslije sam se uhodala. Ustanem u šest, do devet radim od kuće, onda izađem, do dva završim sve što bi trebalo, vratim se u stan, operem kosu, nastavim da radim, i u pet sam spremna i lijepa za protest", kaže Jasna. Poslije protesta i Novosađani prave kružooke kako bi sumirali utiske i napravili planove za dalje. „To traje još nekoliko sati i onda naravno treba malo i da se opustiš i podružiš s ljudima, pa po povratku kući još spremiš šta treba da radiš sutradan. Tako legneš da spavaš u tri ujutru, pa u šest ispočetka", kaže Jasna.

Kafa za ponijeti

Zbog protesta je na pauzi, kažu, najviše društveni život. Osim dvojice drugova koji su uz njega sve vrijeme, ostali Bojanovi prijatelji uglavnom su skeptični prema protestima, jer vjeruju da je dosadašnje iskustvo pokazalo da od njih nema vajde. „Prvih dana sam imao sam veliku želju da nezadovoljstvo iskažem kamerama i novinarima, tako da sam davao izjave za nekoliko televizija i novina. Drug koji je bio sa mnom nije želio da ga snimaju, pa me je jednom prilikom usred pitanja novinarke sklonio od kamere i rekao mi ‘nemoj, brate, molim te više dok sam ja tu", sjeća se Bojan situacija s protesta. Tamo je, međutim, upoznao neke nove ljude, pa sada u šetnju ide i sa njima i vjeruje da će kada sve prođe, nastaviti da se druže.

Nova prijateljstva na protestima je stekla i Jasna, a stara pokušava da uklopi u protestni tempo. „Kad bolje razmislim, društveni život izgleda super, svakog dana izlazim napolje, šetam se, fit sam, derem se, trbušnjaci su super. Prijatelji zovu na kafu, ja kažem – može, od šest sati idemo napolje da se prošetamo, a možemo usput uzeti i neku kafu za ponijeti. Stvarno se tu lijepo ispričamo i razmijenimo neke ideje", priča Jasna.

Posebnu draž, međutim, daju oni i dalje nepoznati ljudi koje svakog dana viđa na protestima, a sa kojima se prepoznaje na ulici van protestne galame. „Sretnemo se u prolazu, prepoznamo, samo kažeš ćao, nasmiješiš se i pomisliš ‘okej, ima nas i biće nešto od ovoga", kaže Žugić.

„I ja sam Soroš"

Odakle energije za sve to? Nije mladost, nego revolt, kažu oni. „Svi smo ekstremno umorni, ali kada dođe protest, neka energija te lupi, urlaš non-stop, osjećaš se dobro što to radiš i osjećaš se slobodno", priča Jasna.

Tu energiju daju im i ljudi koji im se pridružuju u šetnji, koji ih pozdravljaju sa zgrada i udaraju u šerpe, ljudi koje sreću na ulici i u prodavnicama. Jasna kaže da je na benzinskoj pumpi na kojoj svakog dana sipa gorivo u agregat za protest, nakon zbunjenih pogleda prvih dana, sada već dočekuju s osmijehom. „U kopirnici u kojoj sam štampala priznanja ‘I ja sam Soroš', koja ćemo dodjeljivati ljudima koji doniraju novac za proteste, prvo su me pogledali i rekli ‘aha, ovo su Vučićevi', pa je momak iz fotokopirnice rekao 'dajte im popust'. Onda ja objašnjavam da se mi šalimo, ne vjerujući da ljudi nisu shvatili, pa im kažem 'hajde, budite i vi malo Soroš, dajte nam neki popust'. Onda se on nećka i kaže 'dobro, daću vam, ali nemojte nikome reći', i evo ja ne govorim nikome", priča Jasna kroz smijeh.

Svjesni su, međutim, da taj tempo ne može da se održi zauvijek. Na ulicama je poslije praznične pauze već primjetan manji broj ljudi, ali to ih, kažu, neće pokolebati. „Ne očekujem da ljudi svakog dana izlaze na ulicu, jer imaju svoje živote, ali to i ne mora biti svakog dana, poenta je samo da se vrši konstantan pritisak na vlast, a to se može i nekim mini intervencijama i akcijama. Samo ako budemo uporni, moći ćemo nešto da promijenimo", kaže Jasna.

Bojan dodaje da se nezadovoljstvo dugo akumuliralo i da se čekalo na mlade da pokrenu nešto. Sada, kaže, podrška raste, pa protesti više nisu samo studentski, već su uveliko postali građanski. Novo okupljanje u Beogradu zakazano je za večeras (četvrtak 20.4.) u šest ispred Skupštine, osamnaesti put. „To je jednostavno volja i to je ono što nam je svima potrebno. Pružamo otpor, nezadovoljni smo i to pokazujemo. Nećemo da ćutimo i pustimo da SNS i Vučić rade šta rade i da to prođe neopaženo. Voljni smo da idemo do kraja i nema odustajanja", zaključuje Bojan.