Strani plaćenici ponovo u modi

Već pomalo zaboravljena retorika devedesetih o izdajnicima i stranim plaćenicima postepeno se vraća na srpsku javnu scenu. Sve je stidljivo započeto spiskovima „najvećih srbomrzaca“, koji su promovisale pojedine nacionalističke i „patriotske“ organizacije, a kasnije je neka vrsta sličnih poduhvata prihvaćena i u medijskom mejnstrimu. Reprezentativni primjer je dnevni list Politika, koji već duže vrijeme uredno objavljuje spiskove pojedinaca, medija, novinarskih udruženja i nevladinih organizacija, koji za projekte dobijaju novac iz zapadnih zemalja.

Retorika bliska vlastima

Politika tako u svom tekstu „Evri za stare znance“ nabraja kome je sve otišao novac Evropske komisije. Novinari i urednici to pravdaju potrebom za transparentnošću, uz ciničnu opasku da jedni te isti akteri dobijaju novac. Oni koji su se našli na tim spiskovima sa druge strane navode da podaci o donacijama nisu nikakva tajna, i da su svima dostupni. Naglašava se i da je novac za mnoge projekte dobijen na javnim konkursima. Kada su, međutim, pojedini aktivisti nevladinog sektora postavili pitanje o izvorima finansiranja brojnih „patriotskih“ organizacija i stranaka, tu je već nastao medijski muk.

Predstavnici pojedinih medijskih udruženja su upozorili da je pravljenje spiskova „stranih plaćenika“ još jedan opasan vid pritiska na nevladin sektor i medije, i da se na taj način mnogim ljudima crta meta na čelu. „Mislim da je to povratak na retoriku koja je bliska sadašnjoj vladajućoj strukturi“, ističe za DW Dragan Popović, predsjednik Centra za praktičnu politiku. „Imali smo kratak period nakon Petog oktobra kada je bilo pomalo nepristojno tako se obraćati ljudima i dijeliti ih na patriote i izdajnike. Sada su ponovo sve brane podignute i ponovo možete na taj način da etiketirate ljude. Bojim se da je to samo dio šireg društvenog konteksta u kojem je takvo etiketiranje legalizovano i na taj način se ljudi odstranjuju iz javnog i političkog života.“

Popović kaže da su novinari Politike ipak „nešto vještiji od novinara tabloida“ pa oni to pokušavaju da zamaskiraju kao legitiman novinarski posao, ali suština je da to jeste „lov na strane plaćenike i izdajnike“. „Isto to je redakcije Politike radila i devedesetih godina, a očito i ova sada pokušava to da radi. I šta god da sad bilo ko od nas ko je u kontaktu sa nekim stranim donacijama kaže, to će se posmatrati u kontekstu da mi primamo novac iz inostranstva i da je to sigurno nešto što je suprotno državnim interesima Srbije“, smatra Popović.

Vlast ne želi promjene

Suštinski razlog zašto se ponovo susrećemo sa retorikom devedesetih je što se ovdje ne žele nikakve promjene, ocjenjuje za DW Zoran Gavrilović, iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI). „Stoga se žigošu ljudi koji nalaze volju, želju i podršku da nekako mijenjaju stvari u Srbiji. A sa druge strane se građani, koji su baza podrške sadašnje vlasti, drže u stanju postraumatskog tranzicionog stresa tako što se obnavljaju priče o stranim plaćenicima i nekome ko navodno hoće da zakulisno sruši vlast koja ima toliku podršku. Na taj način vlast odbacuje odgovornost i kod ljudi koji su žrtve tranzicije podgrijeva osjećaj da su za sve njihove probleme zapravo krivci ti strani plaćenici.“

Zoran Gavrilović napominje da je u samoj Srbiji praktično nemoguće dobiti novac za sve ono čime bi trebalo da se bavi nevladin sektor. „Na konkursima ministarstava možda možete dobiti neki novac za ekologiju, ili pitanje mladih, što nisu nebitne teme, ali su daleko manje relevantne od slobode medija, korupcije, ili nezavisnosti pravosuđa“, kaže on. A za ove najbitnije teme, dodaje, finansijsku podršku morate potražiti u inostranstvu.

Zanimljivo je, primjećuje Popović, da se za transparentnost finansiranja tobože zalaže upravo list Politika, koji „ima nepoznate vlasnike i finansijere“. „Ne kažu džabe ljudi čim čujem priče o patriotizmu ja gledam gdje mi je novčanik. Ako imamo na umu da smo ovih dana svjedoci i izložbe Necenzurisane laži, mislim da je sve to dio iste matrice ponašanja. Očigledno je da svim tim ljudima prvo pada na pamet da naprave spiskove svih svojih takozvanih neprijatelja, a zapravo političkih protivnika. Bojim se da u tom smislu nismo pri kraju, već da se čitava ta mašinerija tek zahuktava.“

Bune se samo plaćenici

Na meti prozivki da su strani plaćenici našla se tokom proteklih dana i inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“, sa već poznatim repertoarom optužbi da njihovim aktivnostima rukovodi CIA i da Amerika na taj način ruši Vučića. Zoran Gavrilović smatra da je „tužna činjenica što postoji shvatanje da se neko buni samo ako ga za to neko plaća. Dakle, sve je u zemlji idealno, savršeno, životni standard je fantastičan, i protiv toga mogu da se bune samo strani plaćenici!“

Ako se ima u vidu činjenica da je i država Srbija dobila i dobija znatnu finansijsku pomoć sa Zapada, i ako stvari banalizujemo do kraja, onda bi se i Srbija i njena vlast mogli naći na spisku stranih plaćenika. A kada se prisjetimo da je Srbija na putu ka Evropskoj uniji, i da je vlast vrlo ponosna na taj podatak, postaje sve aktuelnije pitanje da li vlast Zapad doživljava kao prijatelja ili neprijatelja.

Dragan Popović ocjenjuje da je i to dio šizofrene političke orijentacije. „Mi nikada nismo sigurni gdje oni hoće da vode Srbiju. A to nije geografsko opredjeljenje, već prosto opredjeljenje da li želite sistem kakav je u Zapadnoj Evropi, dakle demokratski uz poštovanje pravne države i ljudskih prava, ili želite autokratiju poput Putinove. I u skladu s tim logično je što oni ne postavljaju pitanje novca koji država dobija od EU. Prosto, ogroman dio ljudi u vladi i oko nje vjeruju da je EU jedan veliki bankomat: to služi da mi uzmemo neke pare, ali mi ćemo bez obzira na to da ih prevarimo pa nikada nećemo uvesti slobodu medija ili nezavisno pravosuđe.“