Obrtnici u BiH – sami svoji majstori

„Meni se ljudi često žale kako se u državi niko o njima ne brine. A ja ih onda pitam što oni to od države očekuju i imaju li neki konkretan plan. Mi više ne živimo u socijalizmu i ako hoćemo da nam bude koliko-toliko dobro, mi stvari moramo uzeti u svoje ruke i moramo sami nešto pokrenuti“, kaže Šemsudin Bajrić, predsjednik Obrtničke komore Unsko-Sanskog kantona i gotovo ljutito odmahuje rukom, dok slaže papire na svome radnom stolu u uredu u Bihaću.

„Ljudi su još dosta uspavani, a ideje se rađaju tek kada ljudi počnu razmišljati na poduzetnički način. I onda im padne na pamet da bi se moglo nešto plesti, da bi se ono što se uzgaja na polju iza kuće negdje moglo i plasirati, da se rade neki suveniri i tako dalje. I nije važno imati samo ideju. Mora se znati i sa kojom opremom će se raditi i mora se imati i neko potencijalno tržište. Tek onda se može početi s pokušajem realizacije“, kaže Šemsudin Bajrić.

Obrtnička komora USK-a, na čijem je on čelu, nevladina je i neprofitna organizacija, a glavni njen cilj je potaknuti i podržati poduzetnički duh građana BiH. Njega pomalo i nedostaje, ljudi kao da se još nisu navikli na kapitalistički sustav a potencijala za obrte razne vrste bi bilo, smatra predsjednik Komore, koja u međuvremenu broji preko 1.500 članova. Ona im na usluzi stoji na raznim poljima: pri registraciji obrta, u knjigovodstvu, pri organizaciji sajmova i radionica, te pri aplikacijama za poticajna sredstva ministarstava, najćešće Ministarstva za obrt i poduzetništvo. „Smatram da je sve to, naravno, dobra konkretna pomoć, ljudima to dobro dođe, ali meni osobno se više radi o tome da ljudi nauče poduzetnički razmišljati, to je osnovno, bez toga nema uspjeha“, kaže Bajrić.

Obrt kao zadovoljstvo

Jedna od članica Komore koji poduzetnički razmišljaju je Azra Mahmutović (na naslovnoj fotografiji teksta), koja u domaćoj radinosti proizvodi ukrasne svijeće za razne svečane povode: proslave, rođendane, svadbe ili jubileje u poduzećima. „Ja sada samo razmišljam o robi, o novim dekoracijama, o kalupima i tako dalje, potpuno sam tome posvećena, a to mi je i jedno veliko zadovoljstvo. Drugačije i ne ide, mora se raditi i mora se i voljeti ono što se radi“ priča Azra. I ona je na samom početku poslovanja imala podršku Obrtničke komore i ta pomoć joj je u nekoliko navrata izuzetno dobro došla. „Da, moram priznati da su mi u Komori na početku dosta pomogli. Nekoliko puta su mi, naprimjer, isporučili robu, što je bilo jako važno. Jednokratni poticaj kog sam dobila preko Komore također mi je dobro došao, pogotovo jer sam se ja odlučila za obrt u koji na početku i nije trebalo posebno puno uložiti“, priča Mahmutović.

A možda i zbog toga, Azra kaže da od države zapravo i nije puno očekivala. „Valjda sam ja i po prirodi takva da se nekako najviše volim pouzdati u samu sebe; u svoje ruke i svoj rad. Ali i radim i po 12 sati dnevno, drugačije ne može“, kaže Azra.

Slab platežni moral

I u Obrtničkoj komori objašnjavaju da ja za uspješan obrt, posebno na početku, potrebno uložiti puno rada i truda. Ali da se tim tempom mora nastaviti i nakon uspješnog početka, te da obrtnici sebi ne mogu zapravo priuštiti previše grešaka. „Obrtnici su u dosta teškom položaju, rade puno i grčevito i daju sve od sebe, često pri poslovanju jamče svom svojom osobnom imovinom. Pri tome istodobno nisu u položaju akumulirati kapital, kako bi ga uložili u dalji razvoj. Ono što je poseban problem, je činjenica da oni sve svoje račune – za robu, za strojeve, za ambalažu - moraju podmiriti odmah, a da nekada jako dugo čekaju naplatu isporučene robe, što ih zna dovesti i do ruba poslovanja“, kaže predsjednik Obrtničke konmore USK-a Šemsudin Bajrić.

Admira Ezić, još jedna od poslovnih članica Komora, kaže da jako dobro zna o čemu Bajrić govori. Ona u prizemlju obiteljske kuće proizvodi tjesteninu, svoju robu redovno šalje prodavaonicama i tržnim centrima u kojima se prodaje, dok na njezin račun nekad i po tri mjeseca ne stigne niti jedna uplata. „To vam je velika borba i veliko natezanje, ali mi se, eto, nekako provlačimo. Mada bi trebalo biti najnormalnija stvar da redovno naplaćujemo naše proizvode, baš kao što redovno plaćamo račune i dadžbine“, kaže Admira.

Skupe mašine

Posebno opterećenje za nju, bila je nabavka prilično skupih strojeva za pravljenje rezanaca i raznih vrsta tjestenine. „Ovaj ovdje nam dođe kao peti član obitelji“, šali se Admira i pokazuje na stroj kupljen u Italiji. Neki strojevi su opet ručni rad, njih je osmislio i napravio Admirin muž. A baš kao i Azra Mahmutović, i Admira Ezić priča da puno radi, ali i da je rad ispunjava. Njezina tjestenina prodaje se u međuvremenu u nekoliko velikih tržnih centara, a posla ima više nego dovoljno. „Mi ćemo se i dalje boriti, nema odustajanja. Teško jeste, radimo po cijeli dan, ali iskreno da Vam kažem, ja sam se u ovo upustila iz ljubavi – ja jednostavno volim te zdrave tjestenine raznih boja i okusa“, priča Admira.

Zavrnuti rukave

Velika je stvar kada ljudi dođu na ideju da rade on što vole, to je jaka motivacija, kaže i predsjednik Obrtničke komore Šemsudin Bajrić. „Ljudi onda imaju jasne ciljeve i znaju kako će do njih doći. Mora se imati ideja, mora se znati s kojom opremom će se to raditi i mora se imati neko potencijalno tržište“, kaže Bajrić. I mora se, reći će i Azra Mahmutović, shvatiti i prihvatiti sustav u kojem se živi. „Mi smo preko noći ušli u taj kapitalistički sistem i ljudi se još privikavaju. Nema ni početnih sredstava, to je veliki problem. Po meni je upitno i kako se ti poticaji dijele i dođu li uvijek do onih kojima su zaista potrebni. Ali potencijala ima, i ja ga prvenstveno vidim u prirodnim resursima“, kaže Azra Mahmutović, samostalna i uspješna obrtnica iz Bihaća.