Čekanje na nešto

Godinu dana nakon što je zatvorena Balkanska ruta, u pokušaju da se domognu Evropske unije, mnoge izbeglice se nađu u uskom grlu u Srbiji. Trenutno ih zvanično ima oko 7.000, uglavnom poreklom iz Avganistana i Pakisatana. Stotine njih su se smestile u napuštenom železničkom skladištu između beogradske glavne stanice i Save.

Oni s kojima sam razgovarao u železničkom skladištu izrazili su nepoverenje prema državnim institucijama, verujući da će biti deportovani ako budu pristali da žive u kampu za izbeglice koji vodi država. Priče o deportaciji je teško dokazati, ali Zedran Kan, 20-godišnjak iz Avganistana, kaže da su ga između Bugarske, Makedonije i Srbije, 18 puta „šutirali“ kao fudbalsku loptu.

Rehan (28), marketinški menadžer iz Kabula, pokazuje fotografiju koju je snimio poslednjeg dana u Avganistanu. „Hoću da se registrujem kao potražilac azila, ali primaju samo porodice“, kaže za DW. „Misle da su izbeglice teroristi Daeša (arapski izraz za Islamsku državu). Ali zašto bi oni došli da žive ovako? Oni imaju dovoljno para da dođu u Evropu avionom… od ovih problema čovek ostari.“

Izbeglice su letos počele da žive u napuštenim skladištima, ali se njihov broj dramatično povećao dolaskom zime. Zbog toga su počeli da se šire šuga i vaške. Humanitarne organizacije su nekoliko meseci radile na suzbijanju epidemije, ali su priznale da je jedino rešenje - selidba izbeglica.

Potom su stanovnici skladišta napravili „kupališta“: burad za naftu su punili vodom i grejali ih odozdo logorskom vatrom. Obližnje Miksalište je izbeglicama ponudilo tri zatvorena tuša u centru Beograda, ali prioritet je dat potvrđenim slučajevima šuge ili vaški. To je naravno nedovoljno za 1.000 ljudi koji žive u železničkom skladištu.

Red za hranu koju dele nezavisni dobrovoljci. U nameri da izbeglice obeshrabri da nastave da žive u užasnim uslovima u skladištu, vlasti Srbije su preporučile humantarnim organizacijama da prestanu da im dele pomoć. Ali neke grupe su nastavile da izbeglicama „gerilski “donose hranu i odeću u skladište.

Ivan Mišković, portparol Komesrarijata za izbeglice u Srbiji, kaže da humanitarne grupe moraju da rade sa vladom Srbije kako bi izbeglice preselili u kampove: „Prava i jedina informacija za one koji žive po parkovima i napuštenima zgradama jeste da treba da se smeste u izbegličke centre.“

Vlasti u Srbiji kažu da imaju bar 6.000 mesta za smeštaj u svojim kampovima, dok humanitarni radnici u to sumnjaju. Jedan od razloga zbog kojeg izbeglice ne žele u kampove je to što su oni zatvoreni, ali Mišković tvrdi da je kretanje ograničeno samo noću, kao bi se sprečilo širenje šuge i vaški.

Danijela Korać Mandić, kordinatorka Novosadskog humanitarnog centra, kaže da je htela da sarađuje sa državom, ali se u Beogradu sve odvija veoma sporo. „Prvi provizorni smeštaj bi mogao da se organizuje, ali vlasti to moraju da odobre, i mi zbog toga čekamo na njihovu odluku“, kaže ona za DW.

Čekajući odluku vlasti, izbeglice u skladištu postaju sve psimističnije. Napetost raste, često izbijaju tuče u mračnom zadimljenom prostoru. „Evropa je promenila odnos prema izbeglicama, ali to ne menja činjenicu da se u našim zemljama i dalje vode ratovi“, kaže Sulejman, 15-godišnji dečak iz Avganistana.