Đinđićevski mentalitet aktuelne vlasti

„Ne bih sebe mogla da označim kao nekog naslednika Đinđićeve politike, zato što sam se veoma malo bavila politikom. Moram da kažem da sam bila jedna od retkih koja je od samog početka rekla da je vlada Zorana Đinđića najbolja vlada u srpskoj istoriji. Cela ova današnja, ili ono što se zvalo, posle toga 'Druga Srbija' – oni su strašno napadali Đinđića i uopšte ga nisu primećivali kao nekakvog novog lidera; da ne govorim od drugih, nacionalističkih struja i suprotstavljenog Koštunice, koji je postao predsednik države, gde je taj sukob bio evidentan, gde je Koštunica naginjao ka 19-vekovnoj narodnoj filozofiji narodnog dostojanstva, tog starinskog suvereniteta i srpskog nacionalizma; i Đinđića, koji je oduvek bio i filozof moderne, a pokazao se i kao moderni političar. Taj sukob je bio evidentan. I mnogo njih koji su još uvek u raznim nevladinim organizacijama – svi su bili protiv Zorana Đinđića. Ja sam ga od početka podržavala.“

Posebno političko mišljenje

„Bio je čovek koji je vladu vodio kao tim. Iako je bilo 18 koalicionih partnera, nije postojala nikakva mogućnost da neki ljudi nameću ko će biti ministar. On je vladu napravio vrlo interesantno – uzeo je deo onih koji se razumeju u svoj posao i deo političke vlade gde je sve stranke smestio kao potpredsednike. On je bio šef vlade i gotovo za sve što se dešavalo u Srbiji, preuzimao je odgovornost, pravio planove i neprekidno bio aktivan. Za njega je politika značila ostvarivanje određenih ciljeva i da se učinak politike meri samo njenim rezultatima, ne i dobrim namerama. Ta starinska tradicionalistička paradigma je bila potpuno promenjena. Znači, ako problem ne možeš da rešiš, menjaj paradigmu, jer misao ti nije dobra, promeni misao pa probaj s druge strane. A problem mora da se reši. To je, čini mi se, bila suština Đinđićevog političkog mišljenja.

Druga stvar, on uopšte nije držao u glavi tu ideju nekakvog svesrpstva, niti je verovao u takve etničke prirodne celine. Jer je on u svojim radovima govorio pre svega o političkoj zajednici. Znači: mi smo nacija po tome što pripadamo političkoj naciji, a ne po tome što ćemo biti neki krvni srodnici. Glavna ideja je bila da Srbija mora da nadoknadi vreme koje je izgubila, dok su vladali ta plemenska ideologija i ratovi.

Đinđić se mnogo okretao ekonomiji. On je meni to i govorio, da se posvetio ekonomiji. I kad smo se poslednji put videli, on je naglašavao koliko je ekonomija važna i da u tome vidi razrešenje mnogih naših problema. I s tim u vezi je bila njegova ideja da je Srbiji ubrzano mesto nadoknađivanja izgubljenog, pre svega u ekonomiji.

Postavio je viziju Srbije u Evropskoj uniji. Naravno, on je mislio da bi se to moglo postići nekim džinovskim koracima, nekim velikim ubrzanjem. Pokazalo se da nije bio u pravu. Nije dobro video koliko su ti podzemni hodnici Srbije bili zagađeni, možda je to, u stvari, objašnjenje i za njegovo ubistvo.“

Nema naslednika, ali se ideja ostvaruje

Mislim da su to sve politikanstva, određena, ovoga ili onoga, pri tom ne misleći ništa zlo o njima. Prosto mislim da su to politikanstva, misleći da će jedan deo birača, koji su na neki način bili vezani za Demokratsku stranku ili za samoga Đinđića, da pridobiju time što pričaju o Zoranu Đinđiću. Mislim da je to nepostojeće, praktično, u politici.

Sa druge strane, mislim da se scena osvešćuje posle ovih najnovijih izbora. Tu je grupa, kojoj takođe i ja pripadam, počela da gleda novu vlast ne samo kroz to šta je ona bila i kojih je uverenja bila, nego da gleda šta ona uspeva da radi i pokušavamo da kažemo: cenićemo samo rezultate; nećemo govoritii: ti si bio to i to i zauvek ćeš ostati to i to. Ne interesuje me šta si bio – pod znacima navoda; interesuje me, naravno, ali nije bitno. Politika je dinamika: bićeš sad, sutra nećeš biti. To ko si ti moram da procenjujem po bitnim pitanjima, koja ti pokušavaš da rešavaš.

Mislim da se ovaj novi - po mom mišljenju - đinđićevski mentalitet, javio iz funkcionalne nužnosti. Jednostavno, Srbija je toliko propala da više nemamo vremena da cepidlačimo. Jednostavno, mi sad kažemo: taj koji je izabran na izborima, od njega hoćemo da izvučemo maksimum, ako se može, pa da taj drugi, koji dođe, da povuče još. Da svaka stranka ili neko ko dođe na vlast povuče neki korak dalje; da ne budemo zvocal nego da se potrudimo da dajemo pozitivne ideje i da stvaramo možda pozitivniju atmosferu, da se Srbija izvuče iz ovih velikih nezgoda i jada u kojima se našla.

Nastavljaju Đinđićevu viziju rešenja kosovskog problema

„Đinđić je pred ubistvo, krajem 2002. godine, kada niko nije imao volje da se bavi kosovskim problemom, nego su tamo bili nekakvi upravnici, standardi pre statusa i tako dalje – on je to pitanje pokrenuo. Sećam se da se tada i Koštunica ljutio što se to pitanje pokreće prerano. Međutim, on je rekao: Ne, tamo se dešavaju određene stvari, a desile su se određene stvari koje nama više ne ostavljaju mogućnost da zažmurimo, ali možda se izvuče nešto što se izvući može. Mislim da je to bila i potajna namera Đinđića da baš on pokrene kosovsko pitanje, zato što je bio na polovini mandata. On je znao da će naredne izbore izgubiti i da će nacionalisti prevladati i znao je, ako oni preuzmu problem Kosova, nadrljali smo. I tako se stvarno i dogodilo. Đinđić je da reši stavi problem Kosova na određeni kolosek pre nego što Koštunica i nacionalisti, šešelji i slične radikalne struje u Srbiji, preuzmu to pitanje. Đinđić nije uspeo da zakorači dublje u pitanje Kosova nego i danas možete da vidite tuču koja se odvija neprekidno oko kosovskog pitanja.

Moram da pohvalim ovu vlast. Ja sam se više puta izlagala velikim neprijatnostima, podržavajući Dačića. Nisu u pitanju moje političke simpatije. Posmatrala sam način upravljanja - taj deo pred kraj vladanja Zorana Đinđića, poklapa se upravo sa ovim što se sada dešava. On je tu ideju imao za Kosovo: da se naprave dva K2, konstitutivna elementa, da se neke srpske zajednice, srpski entitet napravi, plus ovaj drugi. Nešto vrlo slično i sada se predlaže. Ne mislim da su ovi koji sada vladaju gledali šta je Đinđić radio pa uzeli da to nastave. U pitanju su objektivni procesi racionalizovanja naše politike, gde, u stvari, ljudi vide da ne mogu da opstanu na vlasti ako varaju ove na Zapadu, ako neprekidno lažu, ako ne pokušavaju da rešavaju probleme i da je opstanak svake vlasti uslovljen i spoljašnjim podrškama koje su neophodne. Pa, tako su se radikali i promenili.“

Sprovođenje Đinđićeve ideje nije posthumna pobeda

„Ne verujem u tu vrstu istorijskih kontinuiteta. Verujem da postoje neki procesi koji se odvijaju. Jednostavno, dolaziš u situacije i ideje se nameću iz problema. Naravno, u tom smislu mogu da kažem da sam ja pobedila. Ja sam uvek zastupala građansku Srbiju. Kad skinete simbolično nacionalno pitanje, kad skinete sa Kosova pitanje srpstva, pa vi dobijate onda građansku državu. I onda kad sam ušla u političku borbu, verovala sam u slične stvari kao Zoran - ljudska prava, pravnu državu, zakone, dostojanstvo čoveka i bila sam protivh etničkih grupa. To se potpuno potvrdilo.

Zato uvek kažem: treba osvešćavati pojedince da imaju samostalno mišljenje, da gledaju šta je njihov interes, umesto da se povode za krdom, kako se to dogodilo sa Miloševićem, koji je dobio plebiscitarnu podršku i tu se prosto ništa nije moglo uraditi. Ali smo te enklave nekakvog racionalnog zdravog mišljenja čuvali.“

Pripremili: Ivica Petrović / Ana Bogavac
Odgovorni urednik: Ivan Đerković