Šešelj je simbol, krivaca je mnogo više

Kažu da je omiljena pesma Vojislava Šešelja ona poznata „Ima jedan kućerak u Sremu“. To očigledno znaju i tvrdi srpski nacionalisti, koji su mu na Jutjubu već poželeli srećan dolazak upravo uz tu sremsku pesmu.

„Kućerak u Sremu“, kakvog li cinizma, omiljena je pesma jedine osobe koja je ikada procesuirana i za zločine etničkog čišćenja nesrpskog stanovništva Vojvodine, pre svega ovdašnjih Hrvata. Procesuiran, ali ne i osuđen – četnički vojvoda Šešelj sada se, teško bolestan, vraća u Srbiju, nakon više od 11 godina provedenih u pritvoru Haškog tribunala.

Mato Groznica, Hrvat iz sremskog sela Golubinci, kaže za Dojče vele da je za njega Šešeljev povratak „u najmanju ruku uznemirujući“: „Kao da se film opet vraća dvadeset godina unazad – a tada je među Hrvatima u Vojvodini dominirao strah. Više ne znaš čega se bojiš: bojiš se od komšije, bojiš se od samoga sebe, bojiš se da kažeš da ti se nešto desilo… Bacanje bombi, ubijanja, klanja, proterivanja, 25 ljudi je izgubilo glavu, a niko to nije smeo da prijavi. Jer kome su mogli da prijave? Tim pre što je sa ove distance potpuno jasno da su ti ljudi 1995. godine, ljudi koji su išli iz Krajine, išli tačno na adresu. Manje-više se sada zna ko je bio taj 'sakupljač adresa' hrvatskih kuća i kome ih je distribuirao. Ti 'sakupljači' – neki od njih – žive i danas u Golubincima. Ništa to nije bilo slučajno“, kaže Groznica, koji je i danas aktivan u hrvatskoj zajednici u Vojvodini.

Ana Lalić, takođe iz Golubinaca, kaže nam da je u tom selu najstrašnija bila 1995. godina. „Nama su upali jednu noć u kuću. Nanu (baku) su istukli, a moja sestra je uspela nekako da pobegne. Vikala je i lupala komšijama na kapije da bi se spasila, ali niko nije smeo da joj otvori. Uspela je da se sakrije u dvorište… Pre te noći osvanuo je grafit na kući da je 'zauzeta'. Kolone izbeglica su usmeravane. Pretili su da će nas zaklati. Na komšijsku kuću su bacili ručnu bombu u dvorište. Sećam se pokojne bake koja je pokušavala da im objasni da mi nemamo nikakve veze sa Hrvatskom i da smo mi Vojvođani. Jedni smo od retkih u tom komšiluku koji su opstali. Ljudi su se preko noći iseljavali, pod pritiskom i pretnjama. Grozan jedan period, grozan…“, seća se Ana Lalić, koja je tada imala nepunih 19 godina, a danas je novinarka u Novom Sadu.

Iz Srema otišlo više od 30.000 Hrvata

„Šešelju želim dobrodošlicu u Srbiju, tu mu je i mjesto. I nisam nimalo zlurad kad to kažem. Mnogi mu se njegovi, nekada najbliži, čini mi se – neće obradovati“, kaže za Dojče vele katolički sveštenik Marko Kljajić, koji je devedesetih godina prošloga veka bio župnik u Petrovaradinu, a poslednjih desetak godina je u Surčinu, u blizini Beograda.

Marko Kljajić je autor više knjiga dokumenata o stradanju sremskih Hrvata, među kojima je i „Kako je umirao moj narod“. Iako podaci nisu potpuni, on procenjuje da je u periodu od 1991. do kraja 1995. godine iz Srema otišlo više od 30.000 Hrvata.

„Kao Hrvat, jasno se prisećam onih teških dana iz Miloševićeve ere, kada su Hrvati progonjeni iz Srema. I bila je reč o državnom teroru. Svi su mi prozori bili porazbijani, ja do Dejtonskog sporazuma nisam imao prozore na kući u Petrovaradinu. Psovali su mi stalno 'mater ustašku'. Devedesetih godina živeli smo stvarnost koju smo preteško proživljavali. Iz tog perioda ostala mi je pesma, koja je izašla iz mojih neprospavanih noći petrovaradinskih:

U tami ponoćnog mira
dok dan negdje iščekuje zoru
čujem pjesmu u toru
izgubljenih slavljenika
bijednog tog pira
na kom zadovoljno
zloduh u orkestru svira“,

recituje nam Marko, koji je objavio i nekoliko zbirki pesama.

„Država nije imala interesa da procesuira“

„Marija Purić je ubijena u osam sati uveče, dok je gledala televizor, u Golubincima. U Petrovaradinu je ubijena jedna osoba. U Slankamenu nije ubijen niko, ali je silovana jedna žena i to su uradili zločinci iz Stare Pazove. U Hrtkovcima je ubijen Mijat Štefanac. U Kukujevcima je ubijeno više ljudi, samo u jednoj noći ubijena je tročlana porodica. Znam jednoga koji je ubijao ljude u Kukujevcima i u Sotu, i koji danas živi u Petrovaradinu. Protiv takvih ljudi se vodio nekakav proces, ali je onda 'iza ćoška' pušten. U Moroviću su ubijena dva brata… Uopće, najviše ubistava je bilo u opštini Šid. Strašne su to priče, ali država nije imala interesa da to procesuira“, priseća se sa tugom na licu Marko Kljajić.

Đorđe Subotić, jedini vojvođanski političar koji redovno, svake godine, za 6. maj piše saopštenja u kojima se priseća progona Hrvata iz Hrtkovaca 1992. godine i zahteva odgovornost za zločine, kaže da mu je žao što Šešelj nije osuđen, jer bi jedino to bila prava satisfakcija za sve žrtve.

„Mislim da ti ljudi, preostali Hrvati u Sremu, neće biti spokojni, jer se sećaju šta je sve tu bilo, naročito u Sremu, gde su 'operisali' Šešelj i njegovi radikali. Ne mogu nikada da zaboravim pretnje: 'Ustašo, seli se ili biraj dete koje ti je draže'. To je bio pakao na zemlji tih dana“,, priča Subotić za Dojče vele.

Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko kaže da je Šešelj simbol ratne politike, jer on je bio „na terenu“: „Bio je 'čistač' Hrvatske, Bosne i Hercegovine, najgori simbol tog rata i onoga što je Srbija u to vreme predstavljala u regionu i u svetu. Šešelj se vraća i to je neka vrsta relativizacije odgovornosti Srbije za ratove. Naravno, on će smetati Vučiću i Nikoliću, ali ne mislim da će mnogo toga promeniti. Međutim, on kao simbol je pobedio, jer je sva ta ratna politika iz devedesetih godina u međuvremenu normalizovana“, ocenjuje Sonja Biserko za Dojče vele.

Mato Groznica, kaže da ne želi ni na koji načina da umanji Šešeljevu ulogu u progonu Hrvata iz Srema, ali ocenjuje da nije u njemu ključni problem. „Meni je mnogo veći problem što ispada da je samo Šešelj kriv, a veliki broj ljudi pod senkom anonimnosti nastavljaju i dalje normalno da žive i da budu i dalje 'komšije' i 'dobri susedi'. Sa Šešeljom barem znamo na čemu smo, a ono što se ignoriše je krivica drugih. Uključujući i osobe koje su na samom političkom vrhu Srbije, a koji se nikada nisu pokajali za ludilo u kojem su vrlo aktivno učestvovali. Meni je mnogo veći problem što takvi ljudi vode ovu državu, a ne to što se Šešelj vraća. On je barem ostao dosledan sopstvenoj monstruoznosti.“

S njim se slaže i Ana Lalić, koja kaže da je Šešelj bio samo eksponent Miloševićeve politike, odnosno samo jedan od mnogih, a slično razmišlja i sveštenik Marko Kljajić: „U tom poslu progona Hrvata posebno se zdušno Miloševiću stavio na uslugu Vojislav Šešelj sa svojim radikalima. Miloševiću je bio potreban za svoje prljave rabote. Šešelja, međutim, ne bih stavio na prvo mesto, niti bih ga optužio kao glavnog krivca. On je bio samo palica ili instrument u političkoj ruci glavnog šefa i njegove policije, sudstva, medija, a naročito televizije. Nakon ratnoga proterivanja Hrvata iz Srema, taj proces se i danas nastavlja. I rekao bih da i nakon ovih dvadesetak godina: i posle Miloševića – Milošević, i posle Šešelja – Šešelj. Jer šta su u vreme Miloševića bili Ivica Dačić i Aleksandar Vučić, a šta su danas, dvadesetak godina kasnije, u politici Srbije? Budućnosti za nas Hrvate u ovoj zemlji nema. Ima sadašnjosti, a ona nije ružičasta. Ono što nas je ostalo, živimo, jer ne želimo umreti pre smrti“, završava setno Marko Kljajić svoje sećanje na devedesete godine u Sremu, u Vojvodini, u Srbiji.