„Špijunska afera“ nije slučajnost

DW: Gospodine Biber, Vi ste upravo na odmoru u Hrvatskoj. Kakvo raspoloženje vlada uoči izbora? Možete li uopšte da se odmorite uz predizbornu kampanju?

Florijan Biber: Zapravo i ne primećujem puno predizbornu kampanju. Vidi se da ljudi i nisu previše oduševljeni novim izborima. Malo je temperatura porasla zbog ličnih napada Zorana Milanovića na kandidata HDZ-a. Pritom se njih dvojica, što se tiče programa, gotovo i ne razlikuju. Mislim da će biti mnogo zanimljivije nakon izbora, nego što je to slučaj pre izbora.

Uočava se jaka polarizacija između levog i desnog bloka. U kampanji se opet mnogo priča o ustašama i partizanima, a veoma malo o nezaposlenosti i privredi. Ideologija očigledno bolje prolazi od konkretnih mera za budućnost?

Lakše je naravno diskutovati o ideologiji i prošlosti, nego o rešenjima za budućnost ili o ekonomskim problemima Hrvatske. S takvom retorikom sopstveni birači mogu vrlo brzo da se mobilišu. Međutim, već je na prošlim izborima uspeh koalicije Most pokazao da birače interesuju pragmatične stranke, bez obzira na to što ih je Most poslednjih meseci možda i razočarao. Većina građana traži rešenja, a stranke prvenstveno nude municiju u međusobnim ideološkim sukobima. Stranke očigledno još nisu shvatile šta građani žele i imaju problema s izradom koncepata za budućnost. Zato i posežu za ideologijom. Mislim da se to događa i zbog lenjosti i nespremnosti da se pozabavi stvarnim i teškim problemima.

Ovo su već drugi izbori za manje od godinu dana. Kakav sastav vlade očekujete i hoće li biti stabilna?

Mislim da velika koalicija nije realna opcija, pogotovo nakon poslednjih napada Zorana Milanovića. Most će verovatno u koaliciju ili sa HDZ-om ili sa SDP-om. Pretpostavljam da nakon ovih izbora neće biti prevelike želje za novom krizom vlade. Ali, kao što vidimo recimo u Španiji, postoje stranke koje vode destruktivnu politiku i demonstriraju nespremnost na kompromise, iako znaju da novi izbori nisu omiljeni.

Predizbornu kampanju zasenile su nove napetosti na relaciji Zagreb-Beograd. Uz to imamo i jednu prilično čudnu „aferu“ oko navodnog hrvatskog špijuna uhapšenog u Beogradu – i to neposredno uoči izbora. Neverovatna slučajnost, zar ne?

Ne, naravno da to nije slučajnost. Tajming je jednostavno previše savršen da bi se poverovalo u klasičnu špijunažu. Svakog leta praktično vidimo napetosti između dve susedne zemlje koje su na vrhuncu oko obeležavanja godišnjice akcije „Oluja“. To je predvidljiv scenarij. Ovoga puta stvari su malo eskalirale zato što je u Hrvatskoj u toku predizborna kampanja i zbog relativno oštrog stava šefa diplomatije Mire Kovača koji je Srbiji zapretio vetom u pregovorima sa Evropskom unijom. A u Srbiji vidimo pokušaje instrumentalizacije konflikta u unutrašnje-političke svrhe, pogotovo od strane Ivice Dačića. Imam osećaj da je to sve samo šou od kojeg profitiraju određene grupe u obe zemlje.

Nakon ulaska Hrvatske u EU, mnogi u Briselu su se nadali da će to motivisati zemlje u regionu da bolje sarađuju, razmenjuju iskustva i što pre se približe članstvu u Uniji. Umesto toga, danas imamo konflikte, 'balkansku retoriku', pretnje blokadama. Da li je EU naivna kada se radi o zapadnom Balkanu?

Da, bla je naivna i sama nada da će hrvatski ulazak imati taj efekat. I ranije smo videli da nastaje jaz između onih koji su „unutra“ i onih koji to nisu, odnosno da zemlje Unije svoje članstvo koriste kao sredstvo pritiska u rešavanju bilateralnih pitanja. To smo videli između Slovenije i Hrvatske, a i ranije, između Italije i Slovenije. Druga važna stvar jeste da je zbog aktuelnih kriza poput Bregzita, članstvo u EU postalo nešto manje atraktivno. I to je takođe uticalo na porast retorike koja raspiruje konflikte.

Zbog brojnih kriza – spomenimo samo krizu evra ili rat u Ukrajini – Evropska unija je poslednjih godina zapostavila region zapadnog Balkana. S druge strane, EU ne može da vrši jači pritisak na zemlje regiona da se „disciplinuju“ jer jednostavno nema realne perspektive njihovog članstva u Uniji?

Mi znamo da je skori ulazak zemalja regiona u EU teško zamisliv. A slab je i apetit Unije za prihvatanje novih članica. Zato se i ne može reći: ako to i to ne napravite, onda ništa od članstva za dve godine. Mislim da su članice EU trenutno zabavljene s mnogo drugih stvari. Sve dok je Balkan koliko-toliko miran, tu se neće mnogo toga dogoditi. Vidimo da su političari u regionu vrlo dobro savladali tu dvoličnost – pogotovo u Srbiji, gde vlada stalno naglašava da je proevropska i da se trudi oko evropskih integracija, a istovremeno zastupa i nacionalističke pozicije. S takvom retorikom ona može istovremeno da umiri sve one u EU koji sanjaju o miru na Balkanu, ali i radikale kod kuće. Upravo to sada doživljavamo u brojnim zemljama. To sigurno neće tako večno da traje, ali dok je EU okupirana egzistencijalnim krizama, to je realni status kvo.

U tom kontekstu su zanimljivi i primeri Makedonije ili Bosne i Hercegovine. Nemačka vlada imenovala je posebne poverenike za te zemlje koje već neko vreme potresa kriza. Može li se to shvatiti kao signal da Berlin ubuduće želi jače da se angažuje na zapadnom Balkanu, i to ne samo u Makedoniji i BiH, ili je to više dokaz da je i vlada Nemačke shvatila da EU jednostavno nije u stanju uspešno da posreduje u takvim konfliktima?

Mislim da se radi o ovom drugom. Činjenica da Nemačka šalje posebne izaslanike za rešavanje konflikata, što je tradicionalno uvek rešavala Evropska unija, jasno je priznanje da EU nije u stanju da ih reši. Pozitivna je činjenica da je bar jedna zemlja članica preuzela inicijativu. Istovremeno, to je i znak slabosti Unije. Rizik takve dinamike je jačanje nacionalizacije spoljne politike EU-a i opasnost da na kraju EU bude još slabija.

Koliko je zapadni Balkan danas uopšte važan Evropskoj uniji?

Trenutno se na to gleda više iz bezbednosno-političke perspektive, odnosno rešavanja izbegličke krize, a manje iz perspektive integracije regiona. Postoji želja da se proces integracije nastavi, ali nema više one euforije oko strateškog cilja popunjavanja „rupe“ unutar EU, a nema ni stvarne spremnosti da se oko tog cilja obaveže i konačno reši ta tema. Mislim da se oko toga u doglednoj budućnosti ništa neće menjati, pogotovo zato što u zemljama-članicama ima dosta onih koji smatraju da bi čitav taj proces proširenja trebalo sahraniti. Mislim da EU tu vodi pragmatičnu politiku: bolje i ovakav proces integracije nego nikakav – što bi možda dovelo do pogoršanja stanja u regionu.

Prof. dr Florijan Bieber je šef Centra za južnoevropske studije na univerzitetu Karla Francensa u Gracu. U svom naučnom radu bavi se uglavnom političkim sistemima zemalja jugoistočne Evrope, kao i procesom demokratizacije i etničkim konfliktima.