85 godina od napada Nemačke na Poljsku i početka rata
1. septembar 2024.Uveče 31. avgusta 1939. SS upada u radio stanicu u Glajvicu (danas Glijvice u Poljskaoj) i emituje poruku na poljskom jeziku u kojoj se poziva na oružanu akciju protiv nacističke Nemačke. Cilj je bio da se stvori utisak da su poljski vojnici zauzeli stanicu. Da bi sve bilo još uverljivije - SS ostavlja telo poljskog civila, prethodno ubijenog u tu svrhu.
Lažni napad je deo serije sličnih insceniranih graničnih provokacija, jer Hitler želi povod za rat.
Početak Drugog svetskog rata: Hitlerov govor u Rajhstagu
Manje od 24 sata kasnije, ujutru 1. septembra, nemački Vermaht napada Poljsku - bez objave rata.
Istog dana Hitler drži govor u Rajhstagu u Berlinu, koji preko nacističkog radija stiže do gotovo svakog nemačkog domaćinstva:
„Poljska je noćas po prvi put pucala na našu teritoriju, i to preko regularnih vojnika. Od 5 sati i 45 minuta uzvraćamo vatru! I od sada će bomba biti uzvraćena bombom! Ko se bori otrovom, biće napadnut otrovnim gasom. Ko se udalji od pravila humanog vođenja rata, od nas ne može očekivati ništa drugo nego da ćemo učiniti isto. Ovu borbu ću voditi, bez obzira protiv koga, sve dok ne bude osigurana bezbednost Rajha i njegova prava."
Ministarstvo propagande Rajha izdaje naredbu da se u naslovima izveštaja ne sme pojaviti reč „rat". U skladu sa Hitlerovim govorom kaže se „mi samo uzvraćamo udarac".
Laž kao izgovor za napad koji će dovesti do Drugog svetskog rata. Nemačka, navodna žrtva, u stvari je agresor.
Laž za Nemace, Britance i Francuze
Inscenirani napad na radio stanicu u Glajvicu imao je tri cilja, piše za DW Matijas Operman, šef Odeljenja za savremenu istoriju fondacije Konrad-Adenauer bliske CDU:
„Prvo, nemačko stanovništvo, kojem nimalo nije bilo do rata, moralo je biti uvereno da je Poljska isprovocirala rat i da je zato neizbežan. Drugo, u ovu verziju događaja je trebalo ubediti i inostranstvo, posebno Veliku Britaniju i Francusku. I treće, radilo se o budućoj predstavi u istoriji. Hitler je želeo propagandni povod, ali je smatrao da njegova verodostojnost nije važna, jer istoriju pišu pobednici."
Poljski saveznici, Francuska i Velika Britanija, prozreli su Hitlerovu igru. Dva dana nakon invazije, objavljuju rat Nemačkoj. Međutim, Poljskoj nisu pružili vojnu pomoć – usled mešavine vojne opreznosti, političkog oklevanja i strateški pogrešne procene.
Vermaht brzo i izuzetno brutalno napreduje. Poljska jedva ima vremena da se brani. Osim toga, Nemci imaju višestruko više tenkova i aviona.
„Delimično su Poljaci još uvek napadali sa pravim konjičkim četama protiv mitraljeskih položaja. Još uvek se sećam da je ta konjica prešla našu prvu liniju. Ali zatim su naišli direktno na tenkove, i tada je, naravno, sve bilo gotovo", priseća se bivši vojnik Vermahta, Albert Sefranek, u jednom video snimku na portalu Svedoci vremena, Kuće istorije u Bonu.
Neposredno pre početka rata, 23. avgusta, Hitler i Staljin su potpisali sporazum o uzajamnom nenapadanju i podeli Poljske i drugih zemalja. Crvena armija 17. septembra takođe ulazi u Poljsku. Ipak, manje od dve godine kasnije, 22. juna 1941. Hitler napada i Sovjetski Savez.
Varšava kapitulira 5. oktobra 1939. Nacisti slave svoju taktiku munjevitog rata - blickrig.
Nemačko poljski odnosi
Nemačka invazija i okupacija koštaju Poljskuviše od pet miliona života, od kojih su većina civili. U koncentracionim logorima koje su osnovali nacisti, ubijani su Jevreji i mnogi drugi ljudi iz cele Evrope. Od šest miliona Jevreja koji su stradali u Holokaustu, oko polovina su bili poljski državljani.
Invazija i okupacija Poljske opteretili su nemačko-poljske odnose.
„U Nemačkoj se uvek iznova potcenjuje koliko je surov i totalan bio nemački rat u Poljskoj, pored uništenja poljskih Jevrejki i Jevreja, takođe i protiv poljskih civila, inteligencije i klera", objašnjava Andrea Lev iz Instituta za savremenu istoriju za DW.
„Neverovatno mnogo poljskih porodica je izgubilo svoje članove, a to je u Nemačkoj suviše dugo ostalo nedovoljno priznato."
Posledice za današnju politiku Nemačke: Ukrajina i Severni tok
Krivica za užase Drugog svetskog rata i Holokausta i dalje utiče na spoljnu i odbrambenu politiku Savezne Republike Nemačke.
I to je jedan od razloga što se intenzivno raspravlja o vojnoj pomoći Ukrajini, koju je napala Rusija. Pomisao da nemački tenkovi ponovo prelaze preko tuđe teritorije užasava mnoge Nemce.
Kako je teško oblikovati savremenu politiku, imajući pred očima nemačku istoriju, pokazuje i slučaj sa gasovodom Severni tok 2, koji prolazi od Rusije do Nemačke kroz Baltičko more.
Istoričar Operman kaže: „Kada posmatramo današnju situaciju, ne smemo zaboraviti da je Hitler-Staljin pakt bio preduslov za Hitlerov napad na Poljsku. Smatram da je stoga politički, moralno i psihološki nužno da Nemačka ne pravi razliku između svojih i poljskih bezbednosnih interesa." Ako neka poljska vlada upozorava od Rusiju, ona zna zašto to radi. „Zato je nemačka spoljna politika napravila ozbiljnu grešku što je podržala projekat Severni tok 2", kaže Operman.
Severni tok 2 jeste završen, ali nikada nije pušten u rad: kancelar Olaf Šolc obustavio je proces izdavanja dozvole u februaru 2022. zbog ruskih priprema za napad na Ukrajinu. Krajem septembra 2022. tri od četiri cevi gasovoda Severni tok 1 i 2 uništene su u jednom napadu. Četvrta cev je zatvorena.
Veze sa ruskim napadom na Ukrajinu
Zločini nacističke Nemačke ne mogu se ni sa čim uporediti. Ali postoje barem neke poveznice između tada i sada – kao sa ruskim napadom na Ukrajinu.
Oba napada su bila propagandno pripremljena. Osim toga, državna propaganda učvršćuje narativ da je „Rusija zapravo ugrožena i da se mora braniti od fašizma", kaže Matijas Dembinski iz Leibnicovog instituta za istraživanje mira i konflikata u razgovoru za DW. „Predstavlja se kao da Rusija vodi odbrambeni rat protiv Zapada koji podržava fašističke snage u Ukrajini i ugrožava egzistenciju Rusije."
Paskal Trez iz Instituta za savremenu istoriju vidi „vojnu sličnost pre svega u ruskom pokušaju da ‘munjevito' okonča rat, što u Ukrajini, međutim, nije uspelo."
Istorijska iskustva mogu igrati veliku ulogu u orijentaciji u sadašnjosti.
„Najvažnija lekcija je da liberalne demokratije ne smeju verovati da mogu uticati na tiranina koji stoji na čelu režima usmerenog ka ratu", objašnjava Matijas Operman. To se ne postiže ni političkim, ni teritorijalnim, ni ekonomskim ustupcima. „Politika popuštanja ne funkcioniše, već samo odlučno odvraćanje i spremnost da se, u krajnjem slučaju, upotrebe vojna sredstva."