„Ako se vratim moraću u zatvor“
27. avgust 2018.„Ako se vratim u Venecuelu, moraću na deset godina u zatvor.“ Haksel Muhika ima dobre razloge da svojoj domovini okrene leđa. On je bivši pripadnik Nacionalne garde i pobegao je. Kao dezerteru mu preti višegodišnja kazna zatvora.
„Nisam više mogao da podnesem komande“, priča 28-godišnjak. Bilo mu je zapoveđeno da uguši proteste u zemlji, često uz korišćenje nasilja i suzavca. „Ali među tim ljudima je bilo članova porodica i prijatelja... I svi oni su protestovali, jer gladuju.“
Prose u egzilu
Haksel Muhika pokušava iz inostranstva pomogne svojoj porodici i prijateljima. Gotovo svakodnevno iz Kolumbije šalje deset hiljada pezosa. Iako s tim iznosom u Kolumbiji jedva da može da se plati jedan obed, ta preračunato tri američka dolara odgovaraju prehrambenim potrebama jedne kompletne porodice u Venecueli.
Bivši vojnik, međutim, u Kolumbiji ne može da pronađe posao. Muhika već šest meseci živi u gradu Ipijalesu na jugozapadu Kolumbije, samo pet kilometara udaljenom od granice sa Ekvadorom. On prosi na ulici. Nosi karton na kome prolaznici, odnosno vozači, mogu da pročitaju u kakvim uslovima živi. On i njegov rođak Jiron, kao i mnogi drugi njihovi zemljaci tako uspevaju da prežive. Svako od njih mora da prikupi pet do šest dolara dnevno da bi mogao da plati smeštaj i hranu.
Preopterećena Kolumbija
Proteklih meseci oko 4.000 Venecuelanaca proteklih meseci prešlo je u Kolumbiju. Većina njih napušta domovinu zbog toga što tamo gladuju. Mnogi pokušavaju da pomognu svojim porodicama tako što šalju im novac. Većina njih nameravala je dalje na jug, prema Peruu ili Čileu, ali otkako je Ekvador ograničio prolaz, mnogi su ostali nasukani u Kolumbiji. Većina nema pasoše i zbog toga ne može legalno da putuje. Kolumbija ih, doduše, prima, ali oni se tu ne osećaju dobrodošli.
„Mnogi nas tretiraju poput smeća“, kaže Alvaro Teran. On u centru Ipijalesa prodaje kafu iz termosa i tradicionalne venecuelanske „arepas“, jastučiće od testa. Kad priča o prošlosti, naviru mu suze oči. „Imali smo sve: kuću na plaži, nove automobile, čak i brodić za pecanje. Ništa od toga nije ostalo“.
Alvaro Teran takođe je bio pripadnik vojske Venecuele. Pre nekoliko godina pobegao je u Brazil, a odatle u Kolumbiju. Sa suprugom i jednom ćerkom obreo se u Ipijalesu. Druga ćerka još je u Venecueli, upravo se porodila. Alvaru se ponovo oči pune suzama. „Za mesec dana se vraćam da vidim svoje unuče. Otići ću, pa makar mi to bilo poslednje u životu.“