Američka ofanziva na ruski teren
30. jul 2018.
„Nije na Junkerovu da uopšte obećava da će EU uvoziti više američkog tečnog gasa“, kaže Tim Bersma, stručnjak za energiju na njujorškom univerzitetu „Kolumbija“. „Baš kao što Bela kuća ne prodaje gas, tako ga ni Brisel ne kupuje. Ali postoji realna šansa da će tržište malo pomoći Junkeru da održi obećanje u narednim godinama.“
Pozadina priče je i gradnja Severnog toka 2 koji treba da udvostruči kapacitet direktnog gasovoda od Rusije do Nemačke. Zbog toga Donald Tramp napada zvanični Berlin, a ta rusko-nemačka veza nije draga ni mnogim članicama EU. Magična reč je „diverzifikacija“ – EU trenutno čak 40 odsto gasa dobavlja iz Rusije.
SAD kao gasna velesila
S druge strane, SAD žele da postanu svetska velesila u izvozu tečnog gasa. Već prošle godine tamo se crpilo oko 765 milijardi kubnih metara, a do 2050. žele da povećaju količinu na 1,2 biliona kubnih metara. Već sledeće godine od toga žele da izvedu oko 35 milijardi kubnih metara, što će ih svrstati na treće mesto na svetu po izvozu tečnog gasa iza Katara i Australije.
Poređenja radi, SAD već proizvode znatno više gasa od ruskog Gazproma. Ukoliko Severni tok 2 bude završen, ukupni kapacitet gasovoda koji direktno povezuje Rusiju i Nemačku biće 110 milijardi kubnih metara godišnje.
Zapravo, zvuči gotovo neverovatno da SAD sve do pre par godina uopšte nisu imale luku gde bi se mogle da ukrcaju taj gas. No čitav niz je već gotov, a još četiri luke bi trebalo da budu završene u sledeće dve godine, u Džordžiji, Luizijani i dve u Teksasu. „Mislim da SAD žele da povećaju izvoz u EU i zbog toga što se planira izgradnja još luka u skorijoj budućnosti, a njihov tovar će onda tražiti mesto da bude iskrcan“, misli Bersma.
Ali gde u Evropi? Osim luka u skandinavskim zemljama, Španiji, Francuskoj, Holandiji, Belgiji, Italiji i jedne u Grčkoj, posebno Litvanija i Poljska žele da radikalno prošire kapacitete za prihvat takvog plina. Tu je poljski terminal u Svonojušću na samoj granici s Nemačkom, a planira se i plovni terminal kod Gdanjska koji bi gasom trebalo da opskrbljuje i Slovačku.
Hrvatska je, dok je trajao fudbalski zanos, takođe prihvatila zakon o gradnji terminala za tečni gas, ali kako se čini, američkim partnerima Hrvatska nije posebno zanimljiva kao odredište. Jer u tim količinama se ne radi tek o potrebi jedne zemlje, nego o gradnji gasovoda koji bi taj gas onda dovodio i u zemlje regiona.
Cena gasa će verovatno – pasti
A tu je onda i ključno pitanje, hoće li Evropsku uniju zanimati američki gas: teoretski, njegova cena pada i on je već relativno jeftin. Američka agencija za izvoz gasa Henry Hub standardno koristi prilično bizarnu jedinicu za volumen gasa: MMB – milion britanskih termičkih jedinica što je otprilike 26,4 kubnih metara plina. No radije ćemo ostati i kod nje kako bi se mogla uporediti cena.
U američkoj luci trenutno se plaća 2,30 evra za MMB američkog tečnog gasa, no tek treba da se transportuje i preraditi da bi mogao da se koristi u domaćinstvu. Ako se sve to zbroji, u Evropi bi on koštao najmanje 5,15 evra dok Rusi trenutno prodaju svoj gas za otprilike 4,30 evra po toj jedinici.
No tu bi moglo biti i promena: „Za vladu Rusije, energetika je deo strateške pozicije. Gazprom će zato biti veoma pažljiv kada bude reči o ceni ruskog gasa i tu će sigurno pokazati fleksibilnost i biti agresivniji na tržištu kako bi zadržao svoje mušterije“, smatra Frensis Perin, predsednik francuskog Instituta za energetsku strategiju i politiku.
Trenutno, najviše američkog gasa odlazi u samo tri zemlje: Meksiko, Južnu Koreju i Kinu. Izvoz u Evropu raste, ali su to još manje količine. Procene su – to bi se moglo promijeniti: ne samo Nemačka, nego i Francuska razmišlja o zatvaranju svojih atomskih elektrana i svakako će onda nekako morati da nadomesti potrebe za energijom.
Zapravo je i Nemačka zainteresovana za, ako treba, i američki gas jer se planira gradnja terminala za na ušću reke Labe. Taj projekt će koštati oko 400 miliona evra s kapacitetom prihvata pet milijardi kubnih metara gasa godišnje. To je ipak tek desetak odsto onoga što se u Nemačku svake godine uvozi iz Rusije.