„Antifašizam bez suštine“
9. maj 2019.
DW: Šetnja Besmrtnog puka u Beogradu, a dan kasnije velika vojna parada u Nišu. Kako Vam izgleda način na koji se u Srbiji slavi Dan pobede?
Milivoj Bešlin: Još od sloma socijalizma je antifašizam u Srbiji očišćen od suštinskih karakteristika i upotrebljen u dnevno-političke svrhe. Ovde je zapravo svaka vlast – i devedesetih, i posle 2000. i ovi danas – uzimala iz korpusa vrednosti antifašizma samo one delove koji joj odgovaraju. Sve što je bila pouka globalno poznate i priznate pobede jugoslovenskih partizana, čime je Jugoslavija dala veliki doprinos antifašističkoj pobedi u čitavom svetu, danas je svedeno samo na određenu vrstu podaništva prema Rusiji. Kao da Srbija i sve ostale postjugoslovenske države nisu imali autentični doprinos toj pobedi.
Kao da su pobedili neki Rusi i neki Srbi, bez partizana i konteksta?
Ne samo bez konteksta, nego kao da nije bilo naše autentične pobede već da je to samo krak ruske pobede nad fašizmom, što nije tačno. Jugoslavija je imala jedan antifašistički pokret – ne kao što istoriografija ovde često tvrdi da je Srbija imala dva – on je bio autentičan i, uz naravno pomoć Crvene armije, Jugoslavija se oslobodila sopstvenim snagama i dala doprinos globalnoj pobedi. Danas se to nipodaštava i Srbija ne želi da slavi svoju nego rusku pobedu nad fašizmom.
U čemu to vidite?
Recimo po tom Besmrtnom puku koji je propagandna manifestacija Putinovog režima, veoma perfidno smišljena. On računa upravo na desničarske snage u Evropi slaveći pobedu nad fašizmom. Kad vidite kostimografiju, to nikako ne liči na ljude koji su pobedili fašizam već upravo na nešto suprotno. Naravno, kontekst je u Srbiji potpuno izmenjen i nacionalizovan i predstavlja se kao pobeda, kao što kažete, nekakve srpske i ruske vojske. Niti je bilo srpske niti je bilo ruske vojske, bile su jugoslovenska i sovjetska.
Kako gledate na vojnu paradu i tu vrstu militarizovane proslave? To nije često u zapadnoj hemisferi kojoj bi Srbija da pripada.
Jedno je vojna parada koju pravi država – i ona je u sovjetskoj pa kasnije u ruskoj tradiciji. To jeste dosta neouobičajeno i opet je prenošenje ruskih iskustava na Srbiju. Druga vrsta militarizacije društva ide kroz taj Besmrtni puk, to je opasna stvar. Tu će u slavu antifašizma da marširaju desničari. Tako se legitimišu oni koji bi imali najmanje prava da pričaju o antifašizmu.
U vreme Hladnog rata je prezentacija oružja bila namenjena stranoj i domaćoj publici. Predsednik Vučić ponosno najavljuje avione, specijalne jedinice… kome se pokazuju sveže prefarbani tenkovi i nove uniforme?
To je groteska imajući u vidu da je Srbija okružena državama NATO ili onima koje su na putu da postanu deo tog saveza. Zato mislim da je to upućeno domaćoj javnosti. Verovatno ima i funkciju u pregovorima o Kosovu i zato nije slučajno da je parada iz prestonice pomerena u Niš da bi se time poslala poruka kosovskim Albancima i valjda ojačala pozicija Srbije u pregovorima.
Nema malo onih koji će oslobođenje i pobedu nad fašizmom danas nazvati početkom komunističke okupacije – slično je i u Hrvatskoj.
Slaviti pobedu nad fašizmom u društvu koje je pre samo nekoliko dana jurišalo na albanske pekare…
Nije jurišalo društvo, nego neka grupa ljudi kojih nije bilo previše.
Dobro, to je tačno, nije ih bilo mnogo, ali nije baš bilo ni mnogo onih koji su se tome protivili. Ali videli smo i kako su provladini mediji izveštavali. To govori da ovde postoji potencijal za desničarske pokrete i svaka priča o antifašizmu je lišena suštinskih karakteristika.
A kada pitate za 1945, tako je, i ovde i u Hrvatskoj i drugde gde su nacionalizmi vladajuće ideologije potrebno je antifašizam preinačiti, nacionalizovati, izvući iz suštinskog konteksta – da je on korpus vrednosti levice, da su antifašistički rat vodili komunisti, da je na kraju pobedila Komunistička partija. Tu vezu antifašizma i komunizma odnosno socijalizma ovde je napravila istorija. Nemoguće je deideologizovati jugoslovenski antifašizam što se pokušava.
U Srbiji se sa svih strana lako gađa optužbama za fašizam, to je deo dnevnog politikantstva. Vidite li Vi fašizam ili fašistoidno u Srbiji danas?
Vrlo je opasno kada i vlast i opozicija olako optužuju jedni druge za fašizam. U zemlji gde je fašizam vladajuća ideologija stalno imate tendenciju da se fašizam nekako normalizuje. Taj potencijal vidim i u našem i u okolnim društvima. Ovo što postoji na političkoj sceni su ili nacionalističke ili ultra-konzervativne političke stranke – zaista ne vidim jasne fašističke organizacije koje bi bile bitne u mejnstrimu. Zato je neprimereno kad jedni i drugi šire optužbe za fašizam jer se na taj način fašizam banalizuje. Kada ste onda stvarno suočeni sa njim – kao u slučaju iz Borče – onda se to čini kao neki normalan deo političkog spektra.
Ako kažete da nema fašizma u mejnstrimu, kako onda treba da izgleda antifašizam?
Teško pitanje. Antifašizam bi zapravo morao biti korpus vrednosti levice, da vodi računa o ljudskim pravima, jednakosti ljudi, da bude osetljiv na veliku ekonomsku nejednakost koja danas postoji u Srbiji, na svaku vrstu nacionalne mržnje koja se često manifestuje. To su sve bile vrednosti antifašizma pre nekoliko decenija, morale bi biti i danas.
*Milivoj Bešlin, 1979, je doktor istorijskih nauka. Radi kao naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. U svojim stručnim radovima je, između ostalog, istraživao političku i društvenu istoriju socijalističke Jugoslavije, studij nacionalizma, nacionalno pitanje u Srbiji u drugoj polovini 20. veka, prоblеm аntifаšizmа i istоriјskоg rеviziоnizmа i аutоnоmiјu Vојvоdinе u јugоslоvеnskоm fеdеrаlizmu.