Austrougarski zločini u Srbiji

Ovom temom bavi se izložba “Jubel und Elend” (Klicanje i beda) u renesansnom dvorcu Šalaburg u Donjoj Austriji i pri tome prati i razotkriva dva velika mita koji se, po mišljenju organizatora, vežu za vojsku Austrougarske monarhije i Prvi svetski rat. Prvi mit je predstavljanje austrougarske vojske kao vojske visokih moralnih načela, dok je drugi mit obrazloženje kako je Prvi svjetski rat bio neminovan i kako se nije mogao izbeći.

U razgovoru za DW, istoričar i glavni kustos izložbe Peter Fric, objasnio je da želja bila se ovom izložbom prikažu i mehanizmi komunikacije i propagande, kojima se ratovi pripremaju i koji ih onda u očima običnog čoveka čine neizbežnim.

“Vojska Austrougarske monarhije je nad civilnim stanovništvom činila strašne zločine i daleko od toga da je to bila armija visokih moralnih načela. To se retko spominje i sa tim delom istorije društvo se još nije suočilo. Pogrešno je takođe reći da je rat bio neminovan, on je bio neminovan jer ga je zvanični Beč želeo po svaku cenu. Reći da je rat bio neminovan je naravno mnogo jednostavnije nego se zapitati ko je za rat odgovoran, i na taj način društvo se i danas amnestira od odgovornosti za tu veliku katastrofu”, kaže Fric.

Propagandna mašinerija

O zločinima Austrougarske monarije, dodaje on, ne zna se mnogo, jer se ovom temom bavilo jako malo autora i istoričara. Jedan od njih je istoričar Anton Holcer, koji navodi kako su zločini protiv civilnog stanovištva naređivani iz samog vrha austrougarske uprave. Holcer opisuje zlodela nad jevrejskim, poljskim, ruskim i rutenskim stanovništvom u Rusiji i Poljskoj, te nad srpskim, crnogorskim i bosanskim stanovništvom na području Balkana. Propaganda mašinerija negovala je tezu kako je u Monarhiji postojao i unutrašnji neprijatelj, kako od njega preti velika opasnost, što je između ostalog kulminiralo i krilaticom “Serbien muss sterbien” (Srbija mora umreti).

Tako su oficiri Austrougarske monarhije pri ratnim dejstvima u Srbiji naređivali da se “istrebi i popali sve što je srpsko”, a vešanja i masovna streljana bili su ratna svakodnevica. Holcer detaljno opisuje nekoliko zločina u Šapcu, i navodi da su masovna ubistva pratile pljačke, paljevine i silovanja.

“Napisana je dakle ta jedna knjiga, Holcer je prikupio slike i dokumente i to je u principu sve. Mi smo ipak želeli da damo i tu stranu medalje, iz jednostravnog razloga jer je i to deo te istorije, ali i zbog toga jer se u tom kontekstu i pitanje krivice i odgovornosti mora ponovo postaviti. Stanovništvo bi danas trebalo da se time bavi, jer je to relevantno i za naše današnje stavove, kojima možemo da utičemo ili ne utičemo na krize i sukobe”, kaže Fric.

Vešanja i deportacije

Tako se i na izložbi u dvorcu Šalaburgu, nadomak glavnog grada austrijske pokrajine Donja Austrija mogu videti i fotografije vešanja i streljenja srpskih civila, kao i kopije i originali smrtnih presuda ratnog suda Austrougarske monarhije u Srbiji. Dojava lokalnog špijuna o tome da se u određenoj kući kriju “izdajnici”, bila je npr. dovoljna da se cela porodica osudi na smrt vešanjem. Neretko su vešani i sveštenici, a pod optužbom da u narodu šire duh izdajništva. Različiti izvori navode da je u toku prve ratne godine na smrt vešanjem u Srbiji osuđeno oko 30.000 ljudi.

Dosta prostora na izložbi posvećeno je ratnom zarobljeništvu i životu u logorima koji su se nalazili širom današnje Austrije. U njima su bili zatvoreni i mnogi ruski, poljski i srpski civili, a uslovi života bili su teški i surovi. O tome svedoči nekoliko eksponata – nekoliko krstova koje su zatvorenici izrađivali od sitnog drveta, a koje bi onda sa stražarima u logorima menjali za komad hleba. Zarobljenici su bili i na prinudnom radu kod lokalnog stanovništva, tako je jedan od njih vlasnici pekare za koju je radio, poklonio ogrlicu izrađenu od - kostiju pacova. I on je u zamenu dobio samo komad hleba.

Svi ratovi su isti

Od posebne važnosti za organizatore izložbe bila je tema propagande u Austrougarskoj monarhiji. Ta mašinerija je radila sistematski, i u nekoliko faza neprijatelja lišavala karakteristika ljudskosti – u toj mjeri da vojnici ubijajući civile iz redova određenih naroda, nisu smatrali da ubijaju ljude, već bića koja ionako nisu vredna postojanja.

“Takve stvari se po istom principu dešavaju i danas. Nama je bilo važno da predstavimo te mehanizme, kako bi ih bilo lakše prepoznati i kako bi ljudi ranije mogli reagovati i dići svoj glas protiv toga. Zanimljivo je da je kontekst u kojem se pripremao Prvi svetski rat sličan današnjem: ljudi su i tada raspravljali o tome zašto razlike između bogatih i siromašnih postaju sve veće, i tada su se pitali zašto tehnika napreduje tako brzo i zašto ju je teško pratiti, i tada su verovali da je svet toliko povezan da do rata nikako ne može doći. Svi ratovi se međutim pripremaju na isti način i u sličnim okolnostima, važno je samo prepoznati te strukture i na vreme dići svoj glas protiv toga”, zaključuje Peter Fric.

Izložba “Jubel und Elend” (Klicanje i beda) u dvorcu Šalaburg je otvorena do 09.11. 2014. godine.