Avganistan je promenio Nemačku

Mission complete? Količina ubranog opijuma u Avganistanu je velika kao nikada pre, a i broj napada od strane Talibana doseže nove rekorde. Čak i u bivšem glavnom području delovanja Bundesvera u Kunduzu su pobunjenici na leto uspeli da pobodu svoje zastave. Vijorile su se kratko, ali je u tome bilo simbolike. Strahuje se da se odvija neka vrsta pregovora Talibana i Islamske države. Veliki delovi zemlje nisu više pod kontrolom – ionako korumpirane – državne vlasti, već poslušno deluju pod zapovedništvom lokalnih gospodara rata. Glavni grad Kabul više nije siguran ni u centru, gde bi trebalo da vlada povišena bezbednost. Ukratko: o uspehu misije ne može biti govora.

Isto bi tako bilo pogrešno govoriti o potpunom porazu. U senci misije ISAF su se izgradile bolnice i škole, nikad pre nije toliko devojčica pohađalo nastavu kao danas. To je u prvoj liniji zasluga civilne razvojne pomoći. Ali to ne bi bilo moguće bez prisustva stranih trupa poput Bundesvera i s time povezanih gotovo neiscrpnih donacija. Avganistan se promenio.

Ali i Nemačka: kad je Bundesver pre 13 godina započeo svoju misiju na Hindukušu, nemačka vojska je naivno računala da u misiju poput onih na Balkanu. Mislilo se da su nakon napada od 11. septembra 2001. Talibani ubijeni u vazdušnim napadima, da će u Avganistanu uskoro zavladati mir kao u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i da će biti dovoljno kročiti ulicama s čokoladom i knjižicom s narudžbinama za projekte obnove kako bi se osvojilo srca stanovništva. Gotovo neverovatno: u početku misije su se vojnici kroz bazare Kunduza vozili japanskim automobilima koje su kupili na lokalnom tržištu bez ikakvog zaštitnog oklopa.

No, isprva podalje od kontroliranih puteva, zatim sasvim otvoreno – formirao se otpor. Odjednom su se nemački vojnici našli u kopnenim borbama s gerilcima koji dobro poznaju lokalni teren. Bilo je mrtvih i ranjenih, psihički traumatizovani povratnici su iz Avganistana u nemačke dnevne sobe doneli grozne doživljaje, dok su drugde porodice tugovale za onima koji se uopšte više nisu vratili kući. Bio je to rat – reč koju političari nisu prevalili preko usta ni kada je sve više mrtvačkih sanduka stizalo u Nemačku. A onda je jedan oficir naredio bombardovanje jedne cisterne u blizini Kunduza. Nevini civili su poginuli. Bundesver je sada bio počinilac. Podrška stanovništva u Nemačkoj za misiju u Avganistanu je bivala sve manja, politika se našla u škripcu.

Na osnovu tih iskustava se čvrsto zatežu linije današnje spoljne politike. Na osnovu toga se može pojasniti i oklevanje Nemačke u slučaju vazdušnih napada na Libiju, ali i u misiji protiv Islamske države u Iraku i Siriji. Nemačka je pacifistička zemlja, i to ne više zbog izbledelog i sve više ritualizovanog sećanja na krivicu u Drugom svetskom ratu, već konkretno zbog misije ISAF. U Bundesveru je cela jedna generacija oficira doživjela prava borbena dejstva. Njihova iskustva, koja prenose ministarstvu obrane, značajno utiču na politiku.

Istovremeno je Savezna republika Nemačka s tom misijom pokrenula i sopstvenu dinamiku koja se gotovo ne može zaustaviti. I u budućnosti međunarodna zajednica očekuje nemačko učešće, to važi isto tako za nastavak misije u Avganistanu kao i za novi mandat u kurdskim područjima. Za ovo poslednje je čak i tumačenje Ustava toliko rastegnuto kao nikad ranije. Ta misija bi, doduše, trebalo da se ograniči na obuku kurdskih pešmergi, ali bi Avganistan trebalo da bude dovoljan primer za to kako brzo Bundesver može ponovno biti uvučen u borbe. Kako će se Nemačka nositi s tom dilemom između ljubavi prema miru i svetsko-političke odgovornosti, ostaje da se vidi.

Avganistan, nasuprot tome, već je video brojne strance, Persijance, Grke, Hune, Mongole, Arape, Engleze, Sovjete i trupe ISAF. Svi oni su za sobom ostavili više ili manje jasne tragove, da bi ih na kraju odneli plimski talasi istorije. I Avganistan je ostao Avganistan.