Balkan i izbeglice: Haos, blato i svađa

U izbegličkoj krizi sve zavisi od Nemačke – to su mnogo puta ponovili zvaničnici zemalja koje se nalaze na takozvanoj Balkanskoj ruti. Dok Nemačka prima ogroman broj izbeglica, stvari mogu da teku ovako kako teku: hiljade ljudi prelaze granice koje se povremeno zatvaraju, uz manje ili veće probleme na kraju stižu na svoje odredište.

Ali šta ukoliko Nemačka promeni svoju politiku?

Toga se pribojavaju u Zagrebu i Ljubljani, piše ugledni Frankfurter algemajne cajtung. „U svađi dve zemlje radi se o tome kome će na pleća pasti ogroman zastoj u izbegličkom talasu“, piše list i delimično odgovara na pitanje: „Pravno gledano hrvatska vlada ima lošije karte jer ukoliko i u ovom regionu budu nastali takozvani hotspotovi, onda će to biti u Hrvatskoj koja, za razliku od Slovenije, leži na spoljnoj granici EU. Umesto da tu granicu štiti, hrvatska vlada sprovodi izbeglice u sledeću članicu EU.“ U tekstu se dodaje da vlasti u Ljubljani prete podizanjem granične ograde ukoliko na samitu lidera zemalja sa Balkanske rute i evropskih političara u nedelju ne bude konkretnih dogovora.

Frankfurter algemajne je već ranije došao do dokumenta u 16 tačaka koji će predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker predložiti kada mu u goste dođu lideri balkanskih zemalja, Mađarske, Austrije i Nemačke. Kao najznačajniju list ističe tačku 12 koja predviđa kraj brzinskom protoku izbeglica – predlaže se da se one ne dovoze u pogranične regione ukoliko sledeća država na ruti nije u stanju da ih u tom trenutku primi.

Minhenski Zidojče cajtung donosi opširan tekst dopisnice Nadije Pantel: „Problem sa zapadnobalkanskom rutom počinje već kog imena: Zapadni Balkan. Ako je to zapad, gde je onda Istočni Balkan? Nema ga. Zapadni Balkan nije geografski nego politički pojam koji obuhvata zemlje koje su nekada činile Jugoslaviju. Albanija je dodata gratis, dok u Sloveniji i Hrvatskoj nerado čuju da ih još svrstavaju u Balkan iako su članice EU. Zapadni Balkan – to je zapravo čekaonica EU. Zemlje čija istorija se prepliće do gušenja, a čija je budućnost neizvesna. I ovde, među onima koji čekaju, za koje ne postoji ni smisleno zajedničko ime, sada treba rešavati najveću izbegličku krizu koju je Evropa doživela od kraja Drugog svetskog rata.“

Tekst se nastavlja nizom ilustracija koje pokazuju da su odnosi zemalja bivše Jugoslavije na staklenim nogama i da malo treba da se ožive stara neprijateljstva. Navodi se tako izjava Ivice Dačića koji je poredio današnju hrvatsku politiku sa ustaškom NDH, zatim zagrebačka teorija zavere prema kojoj Beograd i Budimpešta namerno podrivaju Hrvatsku te pompezna proslava dvadesete godišnjice Oluje koja je u Srbiji naišla na osude.

„Da li 20 godina prolazi brzo ili sporo zavisi od toga da li su to bile srećne godine. Za mnoge zemlje bivše Jugoslavije poslednje dve decenije nisu bile posebno srećne. Osim što je rat okončan, malo dobrog se desilo. Željeni privredni zamah je negde u zapećku. Činjenica da je Hrvatska pre od Srbije dogurala do EU samo je dodatno pogoršala odnose dveju zemalja. (…) Sa Balkana dolaze slike koje odgovaraju najgorim balkanskim klišeima: Haos, blato i svađa.“

Kosovska dilema

Kad smo već kod balkanskih svađa, list Folksštime donosi tekst pod naslovom „Duboki bol zbog Kosova“, u kojem novinar pokušava da objasni osećanja većine Srba zbog gubitka nekadašnje južne pokrajine kao i špagu vladajućih elita koje bi da uvedu zemlju u EU, ali da nikada ne priznaju Kosovo. „Sada je pitanje kada će Srbi biti u stanju da zatvore ovo poglavlje svoje prošlosti. Još od 2012. je Srbija kandidat za EU. Brisel je od početka stavio do znanja da je normalizacija odnosa sa Kosovom preduslov za članstvo. Ali sada, neposredno pred početak pregovora, Srbi shvataju da je Evropska unija ozbiljno mislila sa tim zahtevom.“

Navode se sveže izjave vodećih srpskih političara kao i slutnja Tomislava Nikolića da bi moglo biti građanskog rata. Folksštime se pita: „Da li je Kosovo zaista nepremostiv problem? Politički posmatrači u Beogradu u to ne veruju. Pretpostavljaju da Nikolić i Vučić žele da pred pregovore sa Briselom podignu cenu za priznavanje nezavisnosti. Jer bez razvojne pomoći će Srbija još dugo ostati siromašna zemlja. Privreda stagnira već osam godina, nezaposlenost je 18 odsto, a prosečna plata svega 389 evra. Za takav razvoj je delimično Srbija sama kriva. Tek ove godine je Beograd počeo sa privatizacijom 500 državnih firmi sa 900.000 zaposlenih, ali i to uz mnogo oklevanja. Jer glavna svrha većinom gubitaških firmi jeste zapošljavanje pristalica one partije koja je trenutno na vlasti.“

Trenutno raspoloženje u Srbiji opisuje se i u listu Oberbajerišes folksblat. Citiraju se reči Tomislava Nikolića o građanskom ratu i o tome da bi priznanje Kosova bilo kao prodaja deteta. „Nekadašnji Miloševićev istomišljenik je uvek spreman za upečatljive reči začinjene ratničkim pâtosom. A ovih dana je u formi“, piše list. O premijeru Vučiću piše: „Dvometraš podseća na medveda. Široka ramena, pomalo trom. Neki kažu da je jednako opasan. Političar koji danas vodi srpsku vladu pre 20 godina je pretio da će za svakog ubijenog Srbina biti ubijeno 100 muslimana. Tada je na Balkanu besneo rat i Vučić je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Danas pažljivije bira reči.“

Dalje se opisuje držanje Vučiča tokom izbegličke krize gde se trudi da pokaže da je Srbija „evropskija“ od mnogih zemalja EU, velikodušno nudi da Srbija prihvati deo izbeglica sa Bliskog istoka i iz Afrike, u svakoj prilici naglašava da u EU vidi partnere. Ali: „Kada se radi o Kosovu, Vučić je daleko manje spreman na ustupke evropskim partnerima nego kada se radi o izbeglicama.“ Kada je nedavno predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti rekao da bi trebalo napustiti Kosovo, napadnut je sa svih strana. „Ko dovodi u pitanje Kosovo kao deo Srbije, taj dovodi u pitanje samu Srbiju. Tako to i dalje mnogi vide“, zaključuje bavarski list.