Bela knjiga o crnim danima hrvatskih novinara

U prostorijama Hrvatskog novinarskog društva predstavljeno je delo koje svedoči da je posao novinara, fotoreportera i snimatelja u Hrvatskoj, profesija s priličnom dozom rizika. Delo nazvano „Bela knjiga – hronika pretnji i napada na novinare 1990 – 2011“ govori o polomljenim prstima i polupanim novinarskim glavama. Još konkretnije, o 70 slučajeva u kojima su novinari, fotoreporteri i snimatelji bili žrtve pretnji smrću, batinanja, uvreda i fizičkih nasrtaja.

Statistika kaže da je od 70 zabeleženih slučajeva, njih 50 prijavljeno nadležnim organima. U 28 slučajeva još nisu otkriveni počinioci, 11 je rešeno, a šest je u postupku. Međutim, bilo je primera u kojima su napadnuti novinari odbili da učestvuju u tom zborniku ne želeći da se prisećaju nemilih događaja. Od spomenutih 70 slučajeva, u njih 29 novinari, fotoreporteri i snimatelji bili su žrtve fizičkog nasilja.

Otvorena sezona lova na novinare

Na novinare se udaralo i pre demokratskih promena, ali je takva praksa među lokalnim moćnicima i kriminalnim bandama dobila zamah tokom ranih 90-ih, a potom se nastavila kroz dve naredne decenije. Osječki novinar Drago Hedl podseća da medijski radnici u manjim sredinama često ne bi ni prijavljivali nasilje i neugodnosti kojima su bili izloženi. Hedl ističe da se nasrtaj na novinara tretira kao napad na bilo koju drugo fizičko lice, a takvoj praksi bi trebalo da dođe kraj.

„Pokušaji da se napadi na novinare zakonski oštrije sankcišu nikada nisu urodili plodom. Oni koji o tome odlučuju, smatrali su da novinarima ne treba neka posebna zaštita. Bojimo se da nije daleko od istine da neki i danas misle da nije loše da novinari dobiju malo po glavi jer će nakon toga biti oprezniji, pažljiviji, a možda će odlučiti da u neke teme nije pametno zabadati nos“, kaže Hedl.

Kad bi se napadač kojim slučajem i otkrio, sud bi takvo nedelo, po pravilu, blago kažnjavao, svedoči Hedl. „Za prijetnje smrću uglavnom se izriču uslovne kazne, ali nisu retki ni slučajevi da nasilnici prođu bez ikakvih sankcija. Blagonaklonost pojedinih sudija prema napadačima na novinare mogla bi da se objasni društvenom klimom u kojoj su novinari samo dobili ono što su tražili jer da nisu čačkali po korupcionaškim aferama, kriminalu, raznim političkim prljavštinama ili ratnim zločinima ništa im se loše ne bi dogodilo“, kaže Hedl.

Kao što je poznato, po neugodnim temama čačkao je i po glavi dobio novinar Jutarnjeg lista Dušan Miljuš. Ipak, on upozorava da neprijatelji poštenog novinarstva ne vrebaju samo izvan redakcija, već čuče i u njima. Miljuš je istakao da su se iz medija sistematski uklanjali oni novinari koji su imali dugo pamćenje, sposobnost povezivanja činjenica i donošenja određenih zaključaka. On se nada da će Bela knjiga moći da posluži i kao podsetnik da se hrabrošću, ličnom žrtvom i profesionalnošću mogu pomerati granice profesije i menjati društvo nabolje.

U nastavku: Novinarske slobode gore nego 90-ih

Novinarske slobode gore nego 90-ih

U Zagrebu je predstavljena „Bela knjiga – hronika pretnji i napada na novinare 1990 – 2011.“ Reč je o 70 slučajeva u kojima su hrvatski novinari bili žrtve premlaćivanja, pretnji smrću, uvreda i fizičkih nasrtaja.

Slavica Lukić, novinarka Globusa, iskoristila je priliku kako bi upozorila da je Hrvatska na pragu Evropske unije, ali da je stanje novinarskih sloboda u nizu aspekata gore nego 90-ih. „Materijalna nesigurnost je nešto što je u zadnje dve godine postala naša svakodnevnica, a materijalna nesigurnost vodi u autocenzuru. Mnogo ljudi ostalo je bez posla. Mi koji smo ostali, radimo puno. Od nas se očekuje hiperprodukcija, a hiperprodukcija je neprijatelj istraživačkog novinarstva jer nemate vremena za ozbiljno istraživanje nekih relevantnih društvenih tema“, ukazuje Slavica Lukić.

Ona kaže da je pogrešno stavljati znak jednakosti između novinara i medija u kojem novinar radi. „Danas su urednici, nažalost, postali produžene ruke medijskih vlasnika. U javnim medijima postali su produžene ruke određenih političkih centara moći, određenih finansijskih centra moći. Novinar ima minimalan ili gotovo nikakav uticaj na uređivačku politiku u mediju u kojem radi. Ima minimalan ili gotovo nikakav uticaj na kreiranje medijskog sadržaja. Svedeni smo na to da nam se tekstovi i teme kreiraju negde drugde, a mi smo puki izvršioci“, ukazuje novinarka Globusa.

Slavica Lukić podseća da se poslednjih sedam godina Zakon o medijima ne poštuje. Naime, Zakon nalaže da su vlasnici medija dužni da donesu statut kojim bi se uredio odnos između novinara i urednika, urednika i medijskih vlasnika. Ali, zakon ne propisuje sankciju za one koji bi se oglušili na tako nešto. Udruženje istraživačkih novinara zato traži da se Zakon o medijima izmeni i da se vlasnici medija prisile na donošenje statuta.

HND je pre nekoliko meseci otišlo i korak dalje. U predlogu o izmenama i dopuna Zakona o medijima traži se da vlasnici medija prilikom imenovanja novog ili smenjivanja postojećeg urednika budu dužni da zatraže mišljenje redakcije koje bi bilo obavezujuće. Ali, nije teško pogoditi da je i taj predlog još uvek samo mrtvo slovo na papiru.

Institucije ne funkcionišu

A šta je na sve rečeno imao da doda hrvatski predsednik Ivo Josipović? On kaže da bi Bela knjiga mogla da se nazove i Crvenom knjigom jer bi mnogi mogli da crvene od srama zbog toga što u njoj stoji.

„Ispostavilo se da neke novinare čuva više ljudi nego mene što samo po sebi dovoljno govori o ozbiljnosti situacije i o kompleksnosti problema. Problem napada na novinare nije problem jedne ili dve barabe koja je pretukla nekoga ko im se ne sviđa. To je problem korupcije, organizovanog kriminala, nefunkcionisanja institucija države.“, zaključio je Josipović i novinarima poručio da treba da nastave boriti za sopstvenu bezbednost, nezavisnost i bolja radna mesta. Josipović smatra da je bolja kazneno-pravna zaštita novinara svakako dobrodošla.

Autor: Goran Prokopec, Zagreb

Odgovorni urednik: Ivan Đerković