Belorusija: ekonomska strana krize
13. avgust 2020.
Zemlja koja se često – a možda i prebrzo – naziva „poslednjom diktaturom u Evropi“, mogla bi možda korektnije da se opiše kao „poslednji sovjetski ekonomski sistem“ – ali bez Sovjeta. Upravo to je do sada osiguravalo Lukašenkovu moć. A ona je sada ugrožava. „It's the economy, stupid“ – to je rečenica iz vremena Bila Klintona koje se ponekad verovatno priseti vremešni vlastodržac u Minsku.
A „economy“ Belorusije toliko je zavisna od Rusije da čudi kako je ta zemlja uopšte do sada uspela da očuva – doduše ograničenu – nezavisnost od nadmoćnog suseda. Belorusija sa svojih nešto manje od deset miliona stanovnika deli granice sa Poljskom, Letonijom i Litvanijom, članicama Evropske unije. U direktnom susedstvu je Ukrajina, ali i Rusija – zemlja sa 144 miliona stanovnika i bruto domaćim proizvodom od gotovo 1.660 milijardi dolara (u 2018. godini).
Ekonomski bilans Belorusije u 2018. iznosio je 60 milijardi dolara – precizni, aktuelni podaci nisu raspoloživi. Rusija je neuporedivo veći trgovinski partner: gotovo 40 odsto svojih proizvoda Belorusija izvozi u susednu zemlju. Takođe je važno spomenuti da je Rusija ujedno i najveći poverilac, ta zemlja „kontroliše“ skoro 38 odsto državnog duga Belorusije.
-pročitajte još: Jesen diktatora Lukašenka
Subvencije iz Moskve
Sve to ipak možda i nije tako odlučujuće kao jedna posebna vrsta subvencije koju Kremlj odavno daje Lukašenkovom režimu. Rusija je naveliko isporučivala Belorusiji sirovu naftu i to ispod uobičajene svetske tržišne cene. Nafta se prerađivala u beloruskim rafinerijama, a derivate proizvedene na taj način Belorusija je prodavala po standardnim svetskim cenama. Nemački list „Parlament“ nedavno je napisao da su, prema opreznim procenama opozicije, direktne i indirektne subvencije Moskve „do 2017. iznosile gotovo 90 milijardi evra“.
S tim sredstvima i izuzetno brižnim odnosom prema državnim preduzećima, režimu je dugo vremena polazilo za rukom da održava ekonomsku stabilnost. Svetska banka u svom izveštaju o Belorusiji to opisuje ovako: „...postupni proces transformacije, koji karakterišu ograničene strukturne reforme i skromna ekspanzija privatnog sektora.“
Posledica takvog pristupa je da u Belorusiji de fakto nema oligarha koji su se obogatili na razbijanju i privatizaciji državnih preduzeća. A državni sektor je još uvek zaslužan za skoro 50 odsto BDP. Državna preduzeća koje režim pazi i mazi garantuju ljudima radna mesta i određenu sigurnost kad se radi o isplati plata. Samo šesto odsto građana u Belorusiji ima primanja niža od granice siromaštva. U bogatijoj Poljskoj, kako je podsetio „Le Mond diplomatik“, u siromaštvu živi 14,8 odsto stanovnika. Ali državne firme ne pomažu u procesu modernizacije beloruske ekonomije.
Dinamika u IT-sektoru
Za modernizaciju je ionako zadužen – barem u dvomilionskoj metropoli Minsku – veoma živ IT-sektor. Svetska banka napominje da su firme iz sektora informacione i tehnološke industrije donedavno u rastu BDP imale isti udeo kao i poljoprivreda, industrija i građevina – i to zajedno. Zahvaljujući i tom IT-sektoru formira se srednji sloj stanovništva s boljim primanjima – barem u glavnom gradu Belorusije. Plate van Minska u proseku iznose oko 200 evra mesečno.
Tu relativnu stabilnost beloruskog ekonomskog sistema u međuvremenu ugrožavaju dva ključna problema: korona-kriza i dogledno okončanje ruskog programa naftnih „dobročinstava“.
Minsk i Moskva su još 1999. godine sklopili takozvani „Ugovor o savezu država“, kojim je bilo predviđeno da se jednog dana saradnja dveju država „transformiše“ u oblik dalekosežne unije Rusije i Belorusije. Od toga za sada nema ništa. Beloruski vlastodržac Lukašenko do sada je na pritiske iz Moskve da se unija i formira do sada uvek uspevao da odgovori taktikom odugovlačenja.
Ali to nije ostalo bez posledica. Početkom ove godine Moskva je naredila privremenu obustavu isporuka sirove nafte svom zapadnom susedu. Na posledice nije trebalo dugo čekati. Beloruski izvoz zbog toga je u prvom kvartalu zabeležio pad od 16 odsto. Osim toga, od početka ove godine beloruska nacionalna valuta je u roku od šest meseci izgubila skoro 19 odsto svoje vrednosti.
Korona i druge krize
Moskva namerava da do 2025. okonča program posebnog, privilegovanog tretmana. Posmatrači računaju s tim da bi Minsk zbog toga mogao da do 2024. izgubi oko jedanaest milijardi dolara. A to je novac koji će nedostajati za finansiranje socijalnog mira u zemlji.
Već za 2020. godinu Svetska banka prognozira pad beloruske privrede za najmanje dva odsto (prema nekim drugim procenama Svjetske banke moglo bi da se radi i o minus 4 odsto). Veliku ulogu u tom kontekstu igraju posledice korona-krize u Rusiji, najvažnijem trgovinskom partneru. Osim toga, i ekonomski problemi u Evropskoj uniji uslovljeni su pandemijom – a EU je drugi najvažniji partner Belorusije.
Lukašenko je poverenje svojih pristalica izgubio jednim delom i zahvaljujući dugotrajnim negiranjem korona-krize, odnosno lošim kriznim menadžmentom. „Bez korona-epizode“, napisao je krajem jula nemački magazin Cicero, „ne može se objasniti zašto je opozicija u predizbornoj kampanji ostvarila tako nagli rast podrške građana“. Zbog krize će Lukašenku ubuduće vrlo verovatno nedostajati sredstva kojima bi mogao da „primiri“ svoje pristalice – pre svega materijalna. I to je verovatno jedan od razloga porasta stepena represije nakon izbora.