Početkom novembra, jednog ponedeljka, u Minsku je na „molbu veterana i komunista" otkriven spomenik vođi svetskog proletarijata, kako su u udžbenicima istorije Sovjetskog Saveza zvali Lenjina. Istina, spomenik nije sasvim nov. Stari je doteran, onaj koji je bio na zemljištu Minskog traktorskog zavoda. Ali i naziv bivšeg sovjetskog praznika beloruski je režim pomalo skresao. Sada je to naprosto Dan Oktobarske revolucije, iz naziva su izbačeni pridevi „velika“ i „socijalistička“.
Predsednik Lukašenko je ponovo uveo sedmooktobarski praznik još 1995, u skladu sa svojim predstavama o tome na kojem ideološkom fundamentu bi zemlja morala da se razvija. Vlasti se trude da ne primete kako su bezbrojni spomenici Lenjinu u Belorusiji postali simboli prošlosti, a da dan oktobarskog prevrata za Beloruse odavno nije praznik već tragičan datum.
Država ne pamti žrtve
„Pozdrav, ja sam Paša i živim u zemlji koje se stidim", to je komentar na društvenim mrežama koji je ostavio beloruski novinar Pavle Dobrovoljski, reagujući na video na kojem se vide učesnici svečanog mitinga upriličenog na otvaranju novog a starog spomenika Vladimiru Iljiču. Crvene zastave i portreti Staljina. A policijski Mobilni odred posebne namene – OMON – zadržava jednog od lidera opozicionog „Mladog fronta" Dmitrija Daškeviča.
On je „pokvario praznik" okupljenima, ističući pred njima mali plakat sa rečima Vladimira Iljiča Lenjina: „Što veći broj duhovnika uspemo da pobijemo, to bolje". U isto vreme je u Minsku, u zgradi KGB-a, milicija sastavljala protokole o učesnicima nedozvoljene akcije koji su u znak sećanja na žrtve sovjetske represije izveli politički aktivisti.
Nema uklanjanja
U Belorusiji ima mnogo spomenika Lenjinu. Počeli su ih podizati već godinu dana nakon njegove smrti, dakle 1925. Granitne i gipsane Vladimire Iljiče nisu skidali sa postolja, oni do danas zauzimaju počasno mesto na glavnim trgovima beloruskih gradova. Za razliku od Ukrajine koja se oslobađa sovjetskog nasleđa gde je poslednji spomenik Lenjinu bio uklonjen oktobra prošle godine. Najveći spomenik je još pre rata postavljen u Minsku pred zgradom vlade. Jedan od poslednjih spomenika podignut je 1987. u jeku perestrojke, u gradu Grodno, na sedamdesetu godišnjicu Oktobarske revolucije. Tada su mediji govorili o neophodnosti suda istorije o izvršiocima oktobarskog prevrata i nosiocima sovjetske vlasti.
No u sovjetsko doba je u Belorusiji posle Hruščovljeve osude kulta ličnosti Staljina došlo vreme uklanjanja spomenika vođama. Jedne prolećne večeri 1962 su lokalne vlasti u Grodnom sa spomeničke kompozicije u gradskom parku koja se sastojala od figura Lenjina i Staljina odsekle Josifa Visarionoviča, a Vladimir Iljič je ostao sam na prepolovljenom postolju. Po gradu je počela da kruži šala: „Staljin otišao da pije vino, a Lenjin čeka“. Potom su skinuli i Lenjina, a ljudi su se dosetili: „Nije dočekao, pa je otišao za Staljinom".
Back in the USSR
Ideolozi beloruskog režima nerado spominju „kazneni mač revolucije“ koji je u logorima pobio milione nedužnih ljudi. „Ne bi trebalo zapostaviti duševni aspekt praznika u narodu koji veruje u ideale ravnopravnosti i pravde“, javlja beloruska državna novinska agencija Belta. Tim pre jer je Lukašenko kao istoričar po profesiji jednom izjavio: „Ne prihvatam da su Lenjin i Staljin zločinci“. Sovjetsku simboliku, spomenike Lenjinu i eksplozivnu smesu komunističke ideologije i državnog kapitalizma beloruski režim koristi isključivo za očuvanje totalne kontrole nad društvom i za obrazlaganje represije nad onima koji smatraju da je došlo vreme za smenu vlasti.
Većina građana više ne veruje priči o socijalnom karakteru beloruske države, pošto socijalne olakšice nestaju jedna za drugom. A ni praznik revolucije više ne greje dušu, makar svi spomenici Lenjinu za sada ostali na svojim postamentima.