Berač željeza drugi put među Berlincima

„Kada su rekli moje ime, Nazif Mujić, i da sam pobedio u kategoriji za najboljeg glumca, nisam osećao ni ruke ni noge, doleteo sam na binu, ganut. I sad kada na to pomislim, sav se naježim“, priča za DW Nazif Mujić (44), protagonista i glavni glumac „Epizode u životu berača željeza“. Taj dokumentarni film Danisa Tanovića bio je biser prethodnog Berlinala pre godinu dana. Dobio je film Srebrnog medveda, baš kao i najbolji glumac Mujić koji je glumio samog sebe. Tačnije, Roma čija žena ima pobačaj, ali koji nema nikakvo zdravstveno osiguranje niti novac da plati medicinski tretman. Odiseja koja govori o diskriminaciji i bedi završava se ipak hepi endom – sa pozajmljenom karticom zdravstvenog osiguranja jedan lekar se ipak prihvata svog posla...

Dodela prošlogodišnjih nagrada tako je postala prilika za senzaciju kakve Berlinale često režira. Najbolji glumac je prosti sakupljač sekundarnih sirovina koji odnosi priznanje (novčane nagrade nema) pred veličinama poput Meta Dejmona i Džuda Loa. Žiri pokazuje takt i saosećanje za teške sudbine – verovatno je najteže glumiti samog sebe ako ti je život takav... Nazif Mujić postaje zvezda preko noći. Povratak u Bosnu to potvrđuje, na ulasku u njegove rodne Poljice stoji tabla – „ovdje živi najbolji glumac u BiH“. Taj „najbolji glumac“ se vraća sa Srebrnim medvedom, kojeg od milošte zove „meda“.

Povratak u Nemačku

Kao da je čitava jedna večnost prošla od opisanih scena. A nije. Prošlo je jedva godinu dana. Nazif Mujić je ponovo u Berlinu, sedi na podu velike sobe od trideset kvadrata koja je privremeni dom za njega, ženu Senadu i troje dece. Ta soba je u domu za izbeglice Gatov na obodu glavnog grada Nemačke. Lavabo u uglu, nekoliko plastičnih stolica, dva islužena kauča i jedan krevet. U takvoj scenografiji Nazif čeka odluku o sudbini svoje porodice. Srebrni medved mu, osim jednog sećanja, nije ostavio ništa. Oseća se iskorišćeno mada mu je teško da do kraja definiše zašto. „Ostali snimaju nove filmove, zarađuju pare, a šta je sa mnom?“, pita se bivši berač željeza.

Mujić je, kao i hiljade njegovih sunarodnika sa Balkana, otišao u Nemačku da traži azil. On je ono što se u nemačkom jeziku prilično grubo naziva Armutsflüchtling – izbeglica iz siromaštva. A takvi potražioci azila se po pravilu odbijaju. I Mujićeva porodica je već dobila odbijenicu, u obrazloženju stoji očekivana tirada: nema političkog progona, nema ni azila. Slabo tu pomaže podrška Ditera Koslika, direktora Berlinala koji je već posetio ovu romsku porodicu u Gatovu. Epizoda u životu berača željeza postaje neprijatna epizoda u povesti Berlinala. Sigurno ni Kosliku ne prija takav publicitet. Zato je Berlinale obezbedilo porodici Mujić i advokaticu koja će proveriti da li nešto više može da se učini.

Stranac u rođenom selu

Ali kakva bi to velika priča bila da nema i svoje naličje? U rodnim Poljicama komšije i rođaci više nemaju reči hvale za njihovog prošlogodišnjeg heroja. Njegova braća Rašan i Hašim rade u lokalnom komunalnom preduzeću. „Njega je neko loše savetovao, ja to nikada ne bih uradio“, priča Hašim Mujić, koji je smetlar već 27 godina. „Ovde je imao dobro mesto, kada god mu je trebao slobodan dan, uvek su ga puštali, nikada nije bio zakinut. Očekivao je nove filmove, mislio je da je bolji od glumaca koji igraju u TV novelama. A šta je to, obična seča železa, to je dokumentarac, nikakva gluma“, sa gorčinom u glasu priča Hašim.

Imao je Nazif šansu, nije da nije, čuje se u njegovom rodnom selu. Nakon iznenadne slave bila su mu otvorena vrata boljeg života nego što je kopanje po starom gvožđu. Ubrzo je dobio posao animatora za kulturu u tuzlanskoj „Panonici“. „Potpisao je ugovor o delu, radio jedan mesec i nakon isplaćenih 650 maraka, napustio je posao“, govori direktor Maid Porobić. Onda je na leto Mujić dobio posao u Javnom komunalnom preduzeću u obližnjem Lukavcu sa platom od 640 maraka, toplim obrokom od 200 i pokrivenim troškovima puta. To je odlična zarada za prilike u kraju, priča Sabahudin Kasumović, tadašnji Nazifov šef. „Pogledajte njegovu šihtaricu (radni list), više izostanaka nego radnih dana“, priča Kasumović. Nakon Sarajevskog filmskog festivala u oktobru, Nazif se više nije ni pojavljivao na poslu.

Plakat na ulazu u Poljice, onaj o najboljem glumcu čitave Bosne i Hercegovine, nestao je. „Pokupio se sa ženom i decom u Nemačku, a nas ko šiša. Ne bi on otišao da nema neke koristi, otišao je na socijalu“, priča Alija Arapović, oslonjen na štake pomoću kojih svakodnevno odlazi do grada da isprosi nešto krompira ili koju paru. Alija veoma ceni Nazifovu glumu i veruje da će već naći neki angažman u Nemačkoj. Oštriji je komšija Ismet Babić: „Otišao je za svojom nafakom, odneo je i medu u Nemačku. Ovde je bio nekakav romski predsednik, ali radio je za svoju korist, za našu nikako“, govori Ismet dok nezainteresovano otpuhuje kolutove dima. „Bio je dobar kao komšija, veseljak, tu ne mogu grešiti dušu.“

Život je otišao bez Nazifa

„Život u mom selu je težak, čak i kada nađeš posao“, priča nam Nazif u Berlinu. Zna da su se ljudi u domovini potrudili da mu pomognu. „Zahvaljujem opštini Lukavac“, kaže. Ali to nije bilo dovoljno. Posle osvajanja mede, naš glumac je bio u neverici, živeo je san, trenutak koji će promeniti čitav njegov život. Kada se sa crvenog tepiha vratio u suštu rutinu svog zavičaja, sve je ipak bilo po starom. A upravo to Nazif nije hteo.

Teško je pojmljivo ovom čoveku da je on samo jedna dirljiva crtica u tefteru Berlinala. Njegova priča obuzima gledaoce u bioskopima, ali sutra se već zaboravlja. „Napišite, molim Vas, da ću u sledećoj ulozi koju mi daju još više dati od sebe, još više emocija“, kaže Nazif. Da će ponovo dobiti veliku šansu deluje kao naučna fantastika. Ni na filmu ni u svom selu. Tamo gde se veličao „najbolji glumac u BiH“ već stoji drugi natpis: „Zabranjeno bacanje smeća“.

Autori: Sead Husić, Berlin / Mirsad Čamdžić, Poljice
Odg. urednik: Nemanja Rujević