Bezbedniji na internetu?

Iako je Opšta uredba o zaštiti ličnih podataka (General Data Protection Regulation – GDPR) i pre stupanja na snagu bila uzrok mnogih nedoumica, nema sumnje da je ona bila preko potrebna. S druge strane, ona će mnogima život učiniti komplikovanijim. Ne samo da će od sada, na primer lekarima, biti potrebna gomila dozvola od svakog pacijenta kako bi o njima vodili evidenciju, već će i sami građani morati malo više da se pomuče.

Bilo je zgodno do sada da vas automehaničar podseti na predstojeći tehnički pregled ili da se „ne mučite“ da svaki put ukucavate bankovni račun kad kupujete na internet-portalu koji često posećujete.

Samo, da li ste sigurni da znate ko to koristi podatke koje dajete i zašto? Da li biste najboljem prijatelju poverili svoje podatke iz banke, a da i ne spominjemo intimne detalje o kojima pišete na društvenim mrežama, naivno misleći da će to ostati samo za odabrane oči? Kada to radite? Odakle? Sa kog i kakvog uređaja? Koje programe i aplikacije još imate na njemu? Šta to govori o vama?

Zašto neko plaća za informacije o nama?

Mnogi bezbrižni korisnici svetske mreže misle da nemaju šta da kriju. Ali i oni bi trebalo da se zapitaju: zašto onda postoji čitavo tržište takvim podacima i zašto je neko spreman da debelo plati za tako nešto?

„Mora nam biti jasno da oni koji sakupljaju naše podatke imaju neverovatno mnogo informacija o nama, o karakteru pojedinca, njegovim sklonostima i sposobnostima. I da će to da iskoriste za sebe, a to neće uvek biti i na našu ličnu korist“, upozorava Lars Jeger.

On je preduzetnik i naučnik, kao i autor knjige „Supersila nauka“ u kojoj kritički sagledava vrtoglav tehnološki razvoj digitalizovanog sveta. Iako ni on nije sasvim siguran da će nova Uredba EU biti dovoljna, ipak smatra da je ona „korak u pravom smeru“. Jer, ukratko rečeno, Uredba garantuje građanima Evropske unije ne samo bolju zaštitu njihovih podataka, već i pravnu garanciju da im mora biti rečeno koji su to podaci o njima sačuvani i šta se s njima događa.

„Meni kao potrošaču najvažnije je ono što se predviđa osnovnima odredbama o zaštiti podataka“, ukazuje Kristine Štefen iz Udruženja za zaštitu potrošača nemačke pokrajine Severna Rajna Vestfalija. „To podrazumeva pravo na zabranu pristupa podacima, na ispravku netačnih podataka i brisanje podataka.“ Sve informacije koje su sačuvane o nekom pojedincu, on može da zatraži i one moraju da mu budu predočene na jednostavan i razumljiv način. „Morate dobiti informaciju da li su i zašto vaši lični podaci korišćeni, koliko dugo se oni čuvaju i da li je sastavljen neki opšti profil u kome ste vi svrstani u neku grupu potrošača ili korisnika. I da li su podaci možda bili negde poslati, naročito ako je reč o nekoj trećoj zemlji.“

Zašto Fejsbuk toliko voli Irsku?

Baš kao što se potrošači različito odnose prema svojim ličnim podacima, tako se i neke članice Evropske unije brinu više, a neke gotovo uopšte ne mare za takve propise. Postoji doduše načelna smernica EU iz 1995. prema kojoj članice moraju da imaju sopstvene propise o zaštiti podataka – ali razlike su tu ogromne.

Dobronamerni korisnici bi mogli da se zapitaju, zašto su pre svega američki informatički koncerni kao što su Majkrosoft ili Fejsbuk tako rado otvarali svoje evropske ekspoziture u Irskoj. Ne samo zbog tamošnjih poreza, već i zato što irski propisi o poverljivosti podataka mnogo manje brinu o potrošačima, a mnogo više o interesima takvih koncerna.

Svemu tome ovog petka (25.5.) dolazi kraj. Iako je ostavljen određeni vremenski prostor, sve članice EU postaju obavezne da donesu zakone koji će uvažiti svih 99 članova nove evropske Opšte uredbe o zaštiti ličnih podataka. Sve će to da važi i za strane koncerne koje posluju u Evropskoj uniji: „Načelno, preduzeća koja nemaju sedište u EU, moraju također da se pridržavaju te Uredbe“, kaže Kristine Štefen.

I, što je možda najvažnije, Uredna ne samo da reguliše tajnost podataka, već Evropljanima konačno daje mogućnost da „pokažu zube“ ako neko prekrši propise. I ranije mnogo toga nije bilo dozvoljeno, ali su kazne – i to za tako ogromne koncerne – bile simbolične. Sada se građanima pruža mogućnost da novčano kazne koncern i sa 20 miliona evra ili četiri odsto godišnjeg prometa koncerna u čitavom svetu. A to više nije „sića“, čak ni za gigante kao što su Gugl ili Amazon.

Policijska država – nije nemoguća

Lars Jeger upozorava da se tehnologija tako brzo razvija da današnji sastavljači propisa jedva mogu i da naslute šta još donosi digitalna budućnost. Skandal s američkim izborima i Bregzitom firme Kembridž analitika (koja je nedavno formalno proglasila stečaj), daje nam mogućnost da naslutimo šta nam donosi taj „vrli novi svet“ apsolutne kontrole. I podseća nas na sledeće: neko je na sreću i preživeo progon za vreme nacističkog režima, ali da je tada postojao internet kakav postoji danas, jedva da bi iko od protivnika režima izvukao živu glavu.

To nije samo puka apstrakcija, a primer može biti Kina: „Tamo se meri ponašanje građana na internetu, pa čak i prilikom kupovine i potrošnje. Sve se meri i beleži, a građani od države dobijaju bodove. Kad neko sakupi suviše minusa, onda to ima konkretne posledice. Na primer, on ne može više da putuje ili se suočava s neobično velikim komplikacijama kad ima posla s državnim službama. Kina nam pokazuje kako zaista može da bude neugodno ako izgubimo kontrolu nad našim podacima“, kaže Lars Jeger.

Iako možda takvu policijsku državu ne možemo da zamislimo kod nas, još uvek bi trebalo biti oprezan kada je reč o ličnim podacima, podseća Jeger: „Najmanje je zlo ako me zatrpavaju spemovima i reklamama. Mnogo je gore da tokom korišćenja interneta, možda na portalima za traženje partnera, odjednom svima postanu poznate neke informacije o meni, recimo o mojim polnim sklonostima. Mislim da se tu ne može biti dovoljno skeptičan prema onome šta se sve može otkriti na svetskoj mreži.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android