„Bilo je mnogo gore nego što vam pričam“
2. avgust 2018.
Mano Helenrajner hoda uspravno. Ovaj 84-godišnjak pozdravlja posetioce već pred svojom kućom u bavarskom Metenhajmu, osamdesetak kilometara istočno od Minhena. Na stepeništu su okačene fotografije na kojima on nemačkim predsednicima Kristijanu Vulfu i Joahimu Gauku pokazuje svoj zatvorenički broj iz Aušvica: Z 3526.
Z znači Zigeuner (Ciganin) – pod ovim pojmom su pripadnici najveće evropske manjine progonjeni od strane nacionalsocijalista u Nemačkoj. „Broj svi žele da vide“, kaže on i podiže rukav. Najpre je jako smršao, kaže dok mu noge drhte. „To su živci, što ne čudi s obzirom na to šta su vam uradili“, rekao mu je njegov lekar.
U noći sa drugog na treći avgust 1944. je raspušten „Ciganski logor“ u okviru Aušvica. Muškarci, žene i deca su gušeni u gasnim komorama, tela su spaljena. Istoričari iz Muzeja Aušvic sada su otkrili da je u toj noći umrlo najmanje 4.000 ljudi, a ne 2.900 kao što se do sada pretpostavljalo.
Mano Helenrajner je sa roditeljima i sestrom nedugo pre toga premešten u koncentracioni logor Ravensbrik. Izgubio je brojne rođake u Aušvicu: „Rođake i njihovu decu, tetke i moju siromašnu baku, koju sam toliko voleo – i ona je ugušena gasom.“ Tokom nacizma je ubijeno ukupno 36 članova njegove familije.
Njegova majka je imala i jevrejske pretke. „Ja sam pravi mešanac“, kaže on. Iz majčine porodice je umrlo više od 100 ljudi. U Aušvic ovaj 84-godišnjak više ne putuje jer ga to opterećuje.
Kada ga preplave sećanja ponovo čuje krike iz koncentracionog logora. Mrtvi iz Aušvica dobijaju glas i postaju vidljivi – usred dnevne sobe sa antičkim bavarskim nameštajem. „Kada su deca umirala, majke su vrištale. A onda su ih oni uzimali i jednostavno bacali na gomilu“, seća se on brutalnog režima logorskih stražara.
Njegov rođak i on, u to vreme osnovci, nosili su mrtve, uključujući i jedno malo dete. „Video sam glavu“, kaže Mano. Vidi je i danas. „Jedna tako mala glava!“ Leševi su bili nagomilani. „Gomila mrtvih je bila visoka kao moj plafon“, kaže on i pokazuje bolnim pogledom na plafon u sobi kao da ih sve vidi gore.
S jedne strane bi rado sve zaboravio, „ali sve se stalno vraća“, kaže Helenrajner. Njegova supruga govori o noćnim morama u kojima je imao skoro neljudske krike. Suprug je zahvalno gleda i kaže: „Ona je mnogo toga prošla sa mnom.“
Herman Mano Helenrajner se zbog toga aktivno angažuje protiv zaborava. Održao je brojna predavanja, često pred školskim razredima kako bi „mladi Nemci znali šta smo pretrpeli u koncentracionim logorima i da je to bio zločinački sistem“. Neki učenici su plakali, neki su aplaudirali, jedna devojčica ga je jecajući zagrlila. Za svoj rad je primio orden za zasluge.
Njegov učitelj:„Pravi mali nacista“
Iz razreda u Minhenu je Mano često bežao i skrivao se u crkvi iza oltara. Učitelj ga je šikanirao iako nije izgledao kao Rom. „Učitelj je bio pravi mali nacista.“ Otac Johan Helenrajner je imao prevozno preduzeće sa konjskom zapregom, baš kao i njegov brat. Nazivani su„Ciganima“.
Kada je počeo Drugi svetski rat, otac je počeo da služi u Vermahtu, a porodica se preselila na selo. Mano se igrao sa decom seljaka. „Nisam znao da sam Ciganin“, priseća se on. Njegova baka bila je međutim pretučena kada je tumarala okolo da bi prodala robu poput dugmadi, konca i čipke.
Otac i stric su iz „rasno-političkih razloga“ otpušteni iz vojske. Jedan veštak iz „Službe za rasnu higijenu“ registrovao je porodicu krajem 1941. godine kao „ciganske mešance“. Kad su se vratili u Minhen, otac i stric su bili izloženi prislinom radu i pod policijskim nadzorom su morali da popločavaju ulice.
U martu 1943. godine rano ujutro je policija pokucala na vrata. Porodica je morala odmah da krene, skoro ništa nisu mogli da ponesu. Manov mali pas je ostao. U policiji su sreli rođake i druge Sinte. „Mi smo bili Nemci!“, kaže Mano Helenrajner koji je danas zapanjen progonom koji nije imao osnova: „Moji deda i pradeda već su bili u vojsci. Mi smo nemački Sinti!“ On kaže da je porodica Helenrajner vekovima živela u Bavarskoj.
Pre 75 godina to se nije računalo. Svi su bili zatvoreni u stočnim vagonima na železničkoj stanici, bez potrepština, bez toaleta – noćna mora, priseća se Mano. Od oca je čuo da im je obećana farma u Poljskoj. Manu je tada bilo devet godina i višednevna vožnja mu se činila beskrajnom. S vremena na vreme vagon je bio poprskan vodom iz kabla. Ljudi su počeli da umiru.
Pri dolasku u Aušvic-Birkenau bilo mu je jasno da je priča o farmi bila laž. Svakoj osobi je istetoviran broj, a glava obrijana. Porodice su bile stisnute u „Ciganskom logoru“ u barakama sa krevetima na sprat, tri komada jedan na drugom.
„Mislili smo da ćemo biti ugušeni“
Manova majka je upozorila decu da ne piju tifusom zagađenu vodu u Aušvicu. Oni su bili žedni i pili su uprkos tome. Za jelo je bilo malo hleba i trule repe. Jednom je Mano nakon rada prošao pored kuće za SS-ovce, gde je pas jeo iz činije. On se približio, pojeo hranu iz činije dok je pas samo zarežao.
Sreo je i zloglasnog lekara Jozefa Mengelea. Mano je morao da nosi čaše sa preparatima u kojima su bili organi dece koje je Mengele ubio u „Ciganskom logoru“. Mengeleova okrutnost je bila poznata. „Naredio je da mali blizanci skoče sa trećeg sprata, a onda ih je ponovo sastavljao“, kaže Mano.
U „Ciganskom logoru“ svi su znavali obližnje krematorijume, vatru iz dimnjaka, miris spaljenog mesa. 1944. godine, kada je logor trebao da bude zatvoren, porodica Helenrajner je spadala u one koji su planirani za prebačaj u drugi logor.
Kada su članovi porodice sedeli u vozu, lokomotiva je krenula natrag u pravcu krematorijuma. Svi su glasno vrištali: „Mislili smo da će nas ugušiti gasom“, objašnjava Mano. A onda je voz ipak krenuo u prvobitnom pravcu. Preživeli su duboko disali, zvučali uzbuđeno. „Mama i tata, svi su vrištali. Tako nešto se nikada ne sme ponoviti!“, kaže Mano.
Stalno prekida samog sebe: „Uopšte se ne može ispričati kako je zaista bilo u Aušvicu, u koncentracionom logoru. Bilo je mnogo gore nego što vam pričam.“