Biti homoseksualac u Bugarskoj

„One dve žene tamo, one su lezbijke“, kaže teatralno, ali šapćući Georgi Ivanov. Naslanja se na ivicu stola i dodaje da one imaju i jednu malu ćerku. „A ona dva muškarca u uglu, oni su takođe par“, dodaje on i pokazuje na dvojicu koja sede u vrtnom restoranu u uglu, u senci drveta, malo dalje od drugih gostiju. Odakle on to sve zna? „Ah, pa to se zna u ovoj 'zajednici'“, kaže Ivanov i pri tome misli na „zajednicu“ homoseksualaca i transseksualaca u Plovdivu, u kojoj su svi oni međusobno dobro povezani, iako svoju seksualnu orijentaciju moraju da kriju. „To da sam homoseksualac, znaju samo moji najbolji prijatelji“, kaže 21-godišnji Ivanov. To ime nije njegovo pravo ime. Njega ne želi da otkrije jer, kako kaže, ne želi da njegova porodica preko medija sazna da živi zajedno sa svojim prijateljem u jednoj studentskoj sobi na Medicinskom fakultetu. „S njim bih želeo jednog dana da se venčam – ako budemo ostali zajedno. Ne želim da moja porodica o tome išta zna jer je za njih homoseksualizam isto što i greh“, objašnjava Ivanov.

Ostati nevidljiv

Kada govori, Ivanov se poigrava svojom narukvicom na kojoj stoji „Different, but equal“ („Različit, ali ipak isti“). Kada je u pitanju Bugarska i situacija homoseksualaca u toj zemlji, taj slogan čini se kao dalek san. „To je tačno, homoseksualci nisu prihvaćeni od širokih slojeva društva. U Bugarskoj svi ponavljaju jedno te istu mantru: ja nemam ništa protiv njih, sve dok su nevidljivi. A većina homoseksualaca prihvata taj uslov i pokušava da ostane nevidljiv i diskretan“, objašnjava Radoslav Stojanov, 26-godišnji član organizacije za poštovanje ljudskih prava, Helsinški komitet.

Prema njegovom mišljenju, borba homoseksualaca za njihova prava i slobode je u konzervativnom bugarskom društvu veoma teška. „Ovde ne postoje javne diskusije na tu temu. O tome se ćuti. I kako uopšte možemo da se borimo protiv ćutanja?“, kaže očajničkim glasom Stojanov. Njemu lično je položaj homoseksualaca u Bugarskoj itekako dobro poznat, s obzirom na to da je i sam osetio što znači diskriminacija i kolika je cena toga kad neko javno istupi i „prizna“ svoju seksualnu orijentaciju. Pre nekoliko godina naime, kada je u Bugarskoj bila otvorena javna diskusija na temu istopolnih brakova i životnih zajednica, on je bio taj koji je dao mnoge intervjue u radijskim i televizijskim emisijama. „Tada su svi saznali da sam homoseksualac. Neposredno nakon toga izgubio sam mnoge prijatelje. Niko ne želi da ima posla sa aktivistom drugačije seksualne orijentacije. To je razlog zašto sam već mnogo godina sam“, priča Stojanov.

„Bugarska ipak nije Rusija“

Kad prolazi kroz krize i teške trenutke, pomaže mu pomisao da je u drugim zemljama situacija ipak bitno drugačija; u Nemačkoj na primer ili Velikoj Britaniji. Siguran je da će se ona jednog dana promeniti i u njegovoj Bugarskoj – ukoliko ne kroz promenu svesti samih Bugara, ono možda kroz pritisak spolja, od strane Evropske unije. „Ali, u Rusiji je nedavno 'homoseksualna propaganda' postala kažnjivo delo, u Bugarskoj to ipak nije baš tako“, kaže Stojanov i dodaje da on ipak ne bi ni jednom homoseksualnom paru (pa čak niti strancima) preporučio šetnju kroz glavni gradski park u Sofiji, držeći se za ruke. „Taj park je naročito opasan jer se u njemu sastaju mnoge desno radikalne grupe“, kaže on.

Nezvanični portparol dva glavna fudbalska navijačka kluba iz Sofije, međutim negira da su homoseksualci u Bugarskoj izloženi progonima i nasilju. „Mi nemamo ništa protiv njih, sve dok 'to ne rade' u javnosti“, kaže on svesno izbjegavajući reč homoseksulaci. „Naravno da se može dogoditi da tu i tamo neki huligan postane nasilan prema 'takvim ljudima', ali mi ne snosimo odgovornost za sve“, kaže on iako je dobro poznato da su upravo bugarski huligani itekako homofobični.

Promena pola uz pomoć studenata medicine

Problem s napadima huligana na homoseksualce u Plovdivu gotovo da i nije prisutan. „Plovdiv je univerzitetski, studentski grad i u suštini je dosta otvoren i liberalan. U selima je to već naravno drugačije. Tamo je zaista opasno otvoreno istupiti i reći: da, ja sam homoseksualac! U stvari, u Bugarskoj se osećam dobro, ovde mogu da radim šta želim – sve dok o tome niko ne govori…“, kaže Ivanov i dodaje da jednog dana želi da ima i decu. „Možda čak i troje ili više… Možda će bugarsko društvo do tada dostići nivo na kojem će homoseksualnim parovima biti moguće usvajanje dece. Ako ne, onda ću sa svojim dečkom da se udružim sa nekim lezbejskim parom… Za sada nije moguća ni promena pola. Jedan moj prijatelj želi tu operaciju, ali zakon mu to zabranjuje. Ipak, siguran sam da će on pronaći neki drugi način, bar nekog studenta medicine koji će da mu 'prepiše hormonske injekcije“, kaže Ivanov sa osmehom i dodaje još jednom da je u „Bugarskoj sve moguće, ukoliko se radi u tajnosti“.

Autorke: Naomi Konrad / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković