Blatnjava ledina na granici sa EU
29. jun 2018.
„Ima li vesti sa samita“, pitaju četiri mlada Pakistanaca na ulazu u privremeni izbeglički kamp u Velikoj Kladuši, mestu na granici Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Mladići pritom misle na dvodnevni samit lidera Evropske unije u Briselu na kojem je glavna tema bila migrantska kriza. Nadaju se da će vest da glasi: EU otvara vrata za njih i još oko 350 osoba, među kojima i dvadesetak dece, iz kampa koji nije ničija nadležnost i u kojem vladaju veoma loši higijenski uslovi.
Na ledini, dva kilometra van centra gradića od petnaesta hiljada ljudi, svakim danom sve je više improvizovanih šatora, napravljenih od pokrivača ili najlona. Problemi nastaju kad padne kiša. Šatori i zemljište poplave, i sve se pretvori u blato. „Ovo nije kamp. U Srbiji je bilo dobro, imali smo hranu, odeću, dobre šatore. Ovde nemamo ništa“, kaže Kasim iz Pakistana koji je pre šest meseci krenuo ka Evropi, pa je preko Irana, Turske, Grčke, Makedonije i Srbije, završio u BiH. Nekada je bio vozač kamiona, a domovinu je napustio iz straha za sopstvenu bezbednost. Tiho, na pristojnom engleskom, objašnjava kako je živeo na pograničnom području u kojem su aktivni talibani i gde je nasilje svakodnevnica.
U trenutnoj strukturi migranata u BiH najviše je osoba iz Pakistana, kaže Dragan Mektić, ministar bezbednosti te zemlje. On smatra da ti ljudi ne beže zbog bezbednosnih, već iz ekonomskih razloga. „Mi ne možemo da primamo ekonomske migrante“, poručio je ove sedmice Mektić na konferenciji za novinare. Međutim, Pakistanci s kojima smo razgovarali u kampu potvrđuju Kasimove reči: nesigurnost, talibani, vojska – to su razlozi zbog kojih su napustili zemlju.
„Gori su nego Daeš“
Pakistanci su najbrojniji i u kampu u Velikoj Kladuši i gotovo svi putuju kao samci. S druge strane, porodice su najčešće iz Avganistana, Sirije i Iraka. Haji je sa suprugom i dve bebe već drugi mesec tu. On je iz Mosula, iračkog grada u kojem, kako kaže, neće biti života još dvadeset godina. Cilj mu je Evropska unija, iako ne zna kako će tamo da stigne bez novca koji su mu, tvrdi, oteli hrvatski policajci i bosanski lopovi. Pri jednom pokušaju ilegalnog prelaska granice, hrvatski policajci su mu, kaže, oduzeli telefon i oko hiljadu evra. Za njega su oni gori od boraca Islamske države. Stavlja kažiprst na slepoočnicu i ogorčeno izjavljuje: „Daeš te bar ubije. To je bolje nego da ostaneš bez ičega“. Potom ga je prevario i jedan bosanski krijumčar koji mu je uzeo novac, ali ga nije preveo preko granice kako je obećao. Grupa Sirijaca koja živi u susednom šatoru, ima sličnu priču – hrvatska policija im je oduzela novac, telefone, tukla ih i vratila nazad u Bosnu.
Stiče se utisak da su u kampu oni najsiromašniji – porodice s decom, migranti koje je dugotrajan put iscrpeo i fizički i finansijski. Ostatak od gotovo hiljadu migranata – iz Alžira, Maroka, Sirije, Palestine, Tunisa, Avganistana, Pakistana, Indije i drugih država – svuda je po gradu. Mnogi su zauzeli prazne kuće, stanove i druge napuštene prostore, zbog čega domaće stanovništvo sve više negoduje.
Balkanska ruta, koja se početkom ove godine prenela na BiH, završava u dva grada na severozapadnoj granici s Hrvatskom – Velikoj Kladuši i Bihaću. U njima je do sada registrovano oko 3.500 od ukupno 7.100 izbeglica koliko ih je ušlo u BiH. Priče o meštanima tih gradića, koji su u svoje kuće primili na desetine migranata ili pripremali obroke za stotine njih, zimus su obišle svet. Međutim, stvari poprimaju drugi tok kako se povećava broj „zaglavljenih“ na tom području. U ta dva grada lokalne vlasti odredile su mesta na kojima bi migranti trebalo kolektivno da borave, ali država se nije uključila u finansiranje tih privremenih kampova. Migranti zato u njima imaju samo jedan siguran obrok dnevno i to zahvaljujući donacijama građana, nevladinim organizacijama i Crvenom krstu.
Ugrožena bezbednost ili neosnovani strah?
„Nama je svakodnevno potrebno četiri do pet hiljada konvertibilnih maraka da bismo sve to pokrili. Nemamo ni fizičke snage, ni finansijske moći da nastavimo to što radimo sada. Bojim se da bi, ako mi odustanemo, tu nastao veliki haos“, izjavio je u ponedeljak (25.6.) prvi čovek lokalnog Crvenog krsta na vanrednoj sednici Gradskog veća Bihaća. Odbornici su tada zapretili protestom u Sarajevu ako u roku od sedam dana državno ministarstvo bezbednosti ne odredi privremenu lokaciju za smeštaj migranata koja će biti pod državnom nadležnošću.
Lokalne vlasti u Bihaću i Velikoj Kladuši upozoravaju da je, pored humanitarne, narušena i bezbednosna situacija, a na društvenim mrežama sve je više onih koji otvoreno iskazuju negodovanje, strah ili mržnju prema strancima u njihovom gradu. Fejsbuk stranica koja je pozivala na proterivanje migranata iz Velike Kladuše za nekoliko sati skupila je više stotina deljenja – pre nego što je obrisana. Isto tako brzo proširila se i lažna vest da su migranti silovali jednu devojku u Bihaću.
U Velikoj Kladuši su odbornici održali hitnu sednicu nakon što je u fizičkom sukobu između migranata jedan Marokanac izboden nasmrt. Odbornici su pominjali i brojne slučajeve provala u prazne kuće i izrazili zabrinutost zbog toga što snage bezbednosti ne znaju ništa o prošlosti većine njih, s obzirom na to da migranti prilikom registracije ne daju tačne podatke. Poverljivi izvor iz lokalne policije za DW kaže da je osumnjičeni za ubistvo marokanskog migranta imao iza sebe još dva teška krivična dela, ali je proces utvrđivanja njegovog identiteta oba puta zakazao.
S druge strane, direktor Federalne uprave policije Dragan Lukač tvrdi da je bezbednosna situacija pod kontrolom. Za pravo mu daje i statistika koja govori da nema značajnijih razlika u broju krivičnih dela počinjenih u ovoj i u istom periodu prošle godine. Migranti su do sada u ta dva grada za šest meseci počinili 18 krivičnih dela, od toga najviše krađa.
Novi kamp – u inat Evropskoj uniji
Čini se da će država ipak reagovati pre nego što istekne rok koji su postavili bihaćki odbornici. Državni ministar bezbednosti Mektić najavio je otvaranje privremenog kampa za migrante u prostoru jedne od napuštenih fabrika u Velikoj Kladuši, u kome će biti obezbeđeni šatori s grejanjem i klimom, kao i hrana. Iako se lokalno Veće protivi tom predlogu, a Evropska unija poručuje da nema nameru da finansira smeštaj migranata na samoj granici, Mektić od te solucije ne odustaje. „U Srbiji, u Šidu, postoji centar blizu granice s Hrvatskom, dakle na nekoliko stotina metara od EU, a sada je to kao problem s Bosnom i Hercegovinom“, podsetio je s dozom ljutnje bosanski ministar bezbednosti.
Za izbeglice u „ničijem“ kampu u Velikoj Kladuši, prelazak u onaj pod državnom brigom bio bi bolje rešenje, pogotovo ako ovde dočekaju jesen. Ali, oni od svog krajnjeg odredišta ne planiraju odustati čak ni u slučaju potpunog zatvaranja granica. „Nijedna granica ne može da se zatvori. I u Mađarskoj se prelazi. Teško, ali se prelazi“, kaže jedan iz grupe Pakistanaca s početka priče. „Da imam 2.500 evra, za dva dana bio bih u Italiji ili Francuskoj“, dodaje drugi, objašnjavajući da je mreža krijumčara veoma dobro uvezana. „Kada se zatvori jedna ruta, krijumčari nađu drugu“.
Dok čekaju vesti iz Brisela i Sarajeva, pripremajući se da pale vatre uz koje se greju tokom svežih junskih noći, izbeglice sa ledine na granici sa Evropskom unijom sve češće poglédaju u nebo na kojem se gomilaju tamni oblaci najavljujući nekoliko kišnih i teških dana. „Kada padne kiša, ovde bude pakao“, kaže Nigerijac Majkl koji pod šatorskim krilom sanja o životu u Nemačkoj.