Bogatstvo i nada Srebrenice

Iako je veći deo života proveo u Italiji, 29-godišnji Irvin Mujčić odlučio je da se posle više od 20 godina vrati u Srebrenicu – jer, kako kaže, samo tamo može mirno da spava i ponovo sanja. Povratak u Srebrenicu za njega je neka vrsta leka, a gradu u kojem se rodio uzvraća projektom - Srebrenica, city of hope, (Srebrenica, grad nade) koji ima za cilj razvijanje turističkih potencijala i iskorišćavanje prirodne okoline tog grada. Projekat podržavaju međunarodna asocijacija Naturefriends i italijansko udruženje Amici della natura (Prijatelji prirode), a jedan od glavnih ciljeva je izgrađivanje Kuće prirode u okolini Srebrenice.

"Ideja projekta je da izgradimo Kuću prirode, koja bi bila nešto kao hostel, lovački ili planinarski dom, gde bi turisti mogli da prenoće. Nameravamo i da organizujemo ture po kanjonima Drine, posete okolnim selima, da turistima pružimo mogućnost da upoznaju naše ljude, probaju našu hranu, da mogu da kupe prirodnu hranu od naših seljaka i da se na taj način podrži ekonomija BiH", kaže Mujčić u razgovoru za DW.

Kuća prirode biće izgrađena od drveta i kamena, u tradicionalnom stilu bosanskih kuća, a pored razvitka turizma, projekat ima cilj i organizovanje kulturnih i umjetničkih festivala, ali i aktivnosti u školama, kako bi se kod dece razvila svest o važnosti zaštite prirodne okoline.

Emocionalna i finansijska podrška

"Srebrenica je u celom svetu danas poznata po genocidu koji se dogodio 11. jula 1995. godine. Ali, kako se živelo u Srebrenici pre rata? Taj grad tada je bio poznat po okolnim izvorima lekovite vode, po umetničkim i kulturnim festivalima ali i kao grad zajedničkog življenja različitih etničkih i religioznih grupa. To je bio treći grad po kvalitetu življenja u bivšoj Jugoslaviji. Sada Srebrenica izgleda kao izgubljeni raj, gde je vreme stalo 11. jula 1995. godine. Danas, međutim, tamo žive cele porodice, mlade i starije generacije. To je jedan od retkih gradova Republike Srpske gde su se muslimani vratili posle etničkog čišćenja 1995. godine”, navedeno je na sajtu preko kojeg se sakupljaju sredstva za izgradnju Kuće prirode. Cilj projekta ujedno je i "emocionalna i finansijska podrška” za sve one koji su odlučili da se vrate da žive u Srebrenici, dodaje asocijacija Prijatelji prirode.

Sa mržnjom nema života

Otac i ujak Irvina Mujčića ubijeni su tokom srebreničkog zločina, ali on nalazi motiv i snagu da se u Srebrenici bori ne samo za razvitak turizma nego i za zajednički život Srba i Muslimana.

„To je u životu jedini dobar put. Nema života kada u sebi gajite mržnju prema nekom. Mi smo svi platili visoku cenu proteklog rata. Meni nije važno da li je neko Srbin ili Musliman, da li ide u džamiju ili crkvu, ja gledam čoveka kakav jeste. Religijske razlike su samo bogatstvo. Mi ovde u Srebrenici na 200 metara imamo pravoslavnu crkvu, džamiju i katoličku katedralu. Malo mesta po Evropi ima tako nešto, a mi lako zaboravljamo koliko bogatsvo i koliko znanja imamo ovde", naglašava Mujčić.

Predsednik Prijatelja prirode Kristijan Faćeti je u okviru nastojanja da se o Srebrenici više sazna i tamo dovedu turisti, zajedno sa članovima svoje asocijacije taj grad posetio prošle godine, a projekat se nastavlja i ovog juna, kada asocijacija planira novo putovanje u BiH.

„Moj utisak je da ljudi iz Srebrenice samo čekaju nešto što može da im pomogne da se skoncentrišu na izgrađivanje budućnosti. Nažalost, ne možemo pomoći celoj Bosni, naš projekat je mali ali možemo da doprinesemo tome da se mentalitet ljudi malo promeni, da skrenemo pažnju na neke univerzalne vrednosti, kao što su poštovanje i zaštita prirodne okoline. To je ono što između ostalog može da pomogne u pokušaju prevazilaženja prošlosti”, navodi Faćeti za DW.

Srebrenici potrebno više nego drugim gradovima

Pre nego što je odlučio da se vrati u Srebrenicu, Irvin Mujčić živeo je više od 20 godina u Italiji, a potom je učestvovao u projektima za zaštitu ljudskih prava u Egiptu, Tunisu i Belgiji. „Iako mi je svugde gde sam boravio bilo lepo, sve vreme sam osećao da mi nešto fali, da nisam tamo gde treba da budem. Nekada sam sanjao kako se kući vraćam peške. Otišao sam u Bosnu posle 7 godina pauze, na Marš mira. Kada sam došao u Srebrenicu, nisam mogao da verujem da je grad u još goroj situaciji nego 7 godina ranije. Pitao sam se šta treba da uradi moja generacija, posebno oni koji su imali mogućnost da žive, da studiraju u zemlji koja je bila u miru. Zaključio sam da treba da se vratim kući, učinim nešto za Srebrenicu, upotrebim svoje znanje, jer za taj grad treba učiniti mnogo više nego za neka druga mesta".

Irvin Mujčić ističe da je Srebrenica grad koji živi sada i da u svesti ljudi nikako ne sme biti isključivo mesto rata i zločina. „Srebrenica se često poredi s Aušvicom. Mislim da način na koji se u Evropi širi sećanje na Aušvic nije ni dobar ni uspešan. Toliko se govorilo o holokaustu, o ubistvima Roma, i svih drugih koji su ubijani tokom Drugog svetskog rata. Toliko su se ponavljali slogani - nikad više, da se nikada ne zaboravi. Ipak, užasne stvari su se ponovile posle Drugog svetskog rata na toliko mesta širom sveta. Dakle, ta vrsta sećanja, koja ide na viktimizaciju, nema efekta. Treba pronaći neki drugi način. Opšta slika Srebrenice je da je to mjesto rata i stradanja i to jeste istina. Ali ako neko provede nedelju dana u Srebrenici, videće i dosta mladih Srba i Muslimana koji žive zajedno, idu na koncerte zajedno, imaju zajedničke rok bendove, igraju fudbal zajedno. Ta slika Srebrenice se nikada ne pokazuje a ona je njeno najveće bogatsvo. Treba da širimo poruku - ako mi ovde možemo da živimo zajedno, onda je to moguće svugde na svetu", zaključuje Irvin Mujčić.