Bopal – tragedija bez kraja

„Polako se vraćaju“, kaže Rihana i briše suzu. Ova 46-godišnja žena pri tom misli na novinare i snimatelje koji periodično dolaze u JP Nagar, siromašnu četvrt Bopala. Posebno pred okruglu godišnjicu katastrofe, svet odjednom ponovo zanima grad u centralnoj indijskoj državi Madja Pradeš. Rihana sa ostalim preživelima planira aktivnosti oko godišnjice. „Oči su me pekle kao da mi ih je neko namazao čilijem“, priseća se ona. „A stomak, kao da je goreo.“ Celu noć je povraćala od kašlja. Njena dva starija brata su pobegla i preživela. Rihana je odlučila da ostane sa roditeljima i mlađim bratom u njihovoj kolibi. Nekim čudom je preživela – jedina.

Više od 20.000 mrtvih

Rihana je te noći pre 30 godina udisala visoko toksični metilizocijanat, pesticid MIC. Kod ljudi, ta supstanca razara sluzokožu i unutrašnje organe. Američka kompanija Union Carbide proizvodila je taj pesticid u svojoj fabrici u Bopalu od ranih sedamdesetih. U nedelju uveče, početkom decembra 1984, voda je prodrla u rezervoar sa otrovom. Hemijska reakcija je stvorila smešu gasa koji se u obliku belog dima spustio na obližnje naselje u kojem Rihana i njena porodica još uvek žive. Usledila je smrt više od 20.000 ljudi. Mnogi su umrli u noći, otvorenih usta, bežeći i povraćajući. Stotine hiljada koji su preživeli i dalje pate od hroničnih bolesti. To je jedan deo katastrofe.

Drugi deo je zapravo počeo ranije. Čak i pre katastrofe sa gasom, Union Carbide je hemijski otpad odlagao direktno iza fabrike te je on dospeo u podzemne vode. U nekim uzorcima ekološki aktivisti su pronašli arsen, benzole i teške metale u vrednostima koje su višestruko iznad granica Svetske zdravstvene organizacije. Posledice prvenstveno osećaju stanovnici sirotinjskih naselja, direktno iza zida fabrika. Tu gde žive i Rihana i njena porodica. „Moj sin je rođen 1988, četiri godine nakon katastrofe. Od svoje osme godine je bolestan. Prvo je dobio tuberkulozu. U međuvremenu ima ozbiljne probleme sa bubrezima.“ Zapravo, njemu je hitno potrebna operacija. Ali Rihana ne zna kako da skupi 9.000 rupija, nešto više od 100 evra.

Amerikanci odbacuju krivicu

Naknada za žrtve katastrofe gasa data je samo jednom. Američka kompanija i indijska vlada su se 1989. dogovorile da se umesto sudskog procesa plati odšteta u visini od 470 miliona dolara. Međutim, mnoge žrtve se žale da novac do njih nikada nije stigao. Rihana je tada primila 25.000 rupija, što je danas oko 320 evra. Za sve njene patnje. I muž joj je teško oboleo na plućima.

Hemijska kompanija Union Carbide od 2001. pripada Dow Chemical. Čak i 30 godina nakon tragedije, kompanije sa sedištem u američkoj državi Mičigen tvrdi da je fabrika tada bila u indijskim rukama. „Fabriku su izgradili i vodili Indijci“, rekao je portparol Tom F. Sprik. Američki sudovi su to potvrdili. Shodno tome, za katastrofu su odgovorne indijske vlasti.

Na pitanje ko bi trebalo da odgovara za zagađenje podzemnih voda, Sprik ne reaguje. Umesto toga, on ukazuje na jednu stranicu na internetu na kojoj Union Carbide citira studiju koja pokazuje da van fabrike nije bilo ni traga od zagađene podzemne vode. Pored toga, vlada države Madjia Pradeš je još 1998. preuzela odgovornost za zemljište – i Union Carbide sa tim više nema ništa.

Ipak, politika je postala aktivnija nakon godina protesta aktivista i sudske odluke. Od pre nekoliko nedelja, većina u JP Nagaru ima pristup čistoj vodi za piće. Sat dnevno. „I to je nešto“, kaže Rihana, „ali od toga ne mogu da platim operaciju za sina.“ Procesi pred indijskim i američkim sudovima su u toku. Između ostalog, radi se o tome da li je i Union Carbide odgovaran za kontaminaciju zemljišta. Ali, dok se odluka donese, za Rihanu i njenog sina može biti prekasno.