"Nejednakost vodi do stvaranja nove aristokratije"
9. januar 2021.
DW: Sjedinjene američke države imaju novog predsednika. Koliko je to za SAD, pa i za svet uopšte važno?
Branko Milanović: To jeste važno, razlike su velike. S Bajdenom se SAD vraća u neku vrstu normalnosti. No treba imati na umu da ni ranije ta "normalnost" nije bila idelana, kao što to često liberali u Americi predstavljau. To je recimo u vreme Džordža V. Buša bila normalnost velike ekonomske krize koja je uključivala ratove i nezainteresovanost za 20 - 30 posto američkih građana koji su bili pogođeni globalizacijom i činjenicom da njihovi dohodci nisu rasli.
U analizi globalnog kapitalizma, u Vašoj novoj knjizi "Globalni kapitalizam. Budućnost sistema koji vlada svijetom" Vi razlikujete sistem „liberalnog kapitalizma" i sistem „političkog kapitalizma". Koje su ključne razlike?
SAD i Kina su izraziti primeri ta dva sistema. Važno je pritom istaći da je i Kina kapitalistička zemlja, mada je na vlasti Komunistička partija. Kada se gleda postotak proizvodnje u privatnom sektoru u Kini, broj radne snage koja radi u privatnom sektoru ili samostalno, van državnog sektora, i kada se vidi koji je značaj privatnih investicija u odnosu na državne - svi indikatori govore u prilog karakterizaciji ekonomije u Kini kao kapitalističke. Oko 80 odsto društvenog proizvoda je u privatnom vlasništvu, više od 90 odsto radne snage i više od 50 odsto investicija.
Razlike između ta dva sustava su na nivou političkog sistema. Liberalni kapitalizam ima kao osnovu demokratiju odnosno sve više neku vrstu plutokratije - bogati imaju veliki uticaj na političke odluke. U Kini postoji jednopartijski sistem gde je država autonomna, ona ima veliku mogućnost uticaja na kapitaliste. Nema vladavine prava.
Jedna od osnovnih tema kojom se Vi bavite je nejednakost među pojedinim slojevima - Vi čak govorite o klasama - unutar pojedinih država i društava. Zbog čega je ta nejednakost problematična?
Posebno važan faktor koji dovodi do povećanja nejednakosti je međugeneracijska transmisija nejednakosti. Formira se neka vrsta samovladajuće klase koja se odvaja od ostatka stanovništva. Nastaje neka nova aristokratija. To se vidi i u Kini i u SAD.
Sve veći broj veoma bogatih ljudi imaju i puno kapitala i veliki dohodak od rada. Stvara se vrhuška koja je bogata kroz kapital ali i puno radi, čak i više od onih koji su manje plaćeni. Na taj način oni dupliraju svoje bogatstvo. Tu je već i etički teško nametnuti veće poreze osobama koje nedeljno rade 50-60 sati.
A kada dolazi do venčanja osoba koje su visoko obrazovane i imaju visoke dohotke od kapitala i rada, onda se to prenosi na njihovu decu. Ona ne nasleđuju samo kapital, već idu i u bolje škole, na bolje univerzitete, što im onda otvara put do bolje plaćenih poslova. Tako se ta klasa reprodukuje.
Sličan se proces odvija i u Kini. Samo što tamo put često vodi preko političkih struktura - rodbina se zapošljava preko njih, često i u sferu ekonomske moći. To vodi do formiranja klase koju je nemoguće zameniti jer ona sve više kontroliše i politički proces. Dolazi do reprodukcije klasne strukture.
Čovek bi naivno mogao pomisliti da za pojedince nije ključno pitanje ima li sused više nego ja, dakle, postoji li nejednakost - već pre svega imam li ja više nego sam imao pre i imam li dovoljno. U čemu je problem?
Postoji nejednakost koja je rezultat rada, ili sreće, ili razlike u znanju ili spremnosti na investicije. To je u redu, to treba da postoji.
Ali postoji i nejednakost koja je rezultat monopola ili različitih početnih pozicija. Ona dovodi do slabljenja rasta. U Latinskoj Americi ili Africi postoji ogromna nejednakost. Siromašni se ne mogu obrazovati, nemaju porodicu koja ih može financirati. Pa čak i kada su škole besplatne, deca moraju pomagati pri zarađivanju novca, recimo u poljoprivredi. To je razbacivanje ljudskih resursa. To se vidi kada ti ljudi emigriraju u druge zemlje.
Nejednakost ima tri osnovna negativna obeležja: bogati imaju veći uticaj na politički sistem, dolazi do transmisije prednosti ka deci bogatih i dolazi do rasipanja ljudskih resursa što dovodi do smanjenja stope rasta.
Ako porast nejednakosti vodi ka jačanju plutokratije, dakle vladavine bogatih, znači li to udaljavanje od demokratskih principa?
Da. To se posebno vidi u SAD kroz finansiranje političkih kampanja. Novac mogu davati svi: ne samo pojedinci, već i kompanije, banke, lobiisti, investicijski fondovi. A kada se daje novac, onda se za to nešto i očekuje. Demokratija se pretvara u plutokratiju. To se onda vidi i kroz zakonodavni proces - lobisti preko izabranih političkih predstavnika utiču na zakone. Time se izokreće načelo demokratije. Politička moć počinje da se izjednačava s finansijskom moći, a to je definicija plutokratije. Na tom putu je Amerika daleko odmakla.
U sistemu političkog kapitalizma Vi kao veliki problem navodite „endenmsku korupciju". Je li to sastavni deo tog sistema, ili se radi o nekakvoj „deformaciji"?
To je sistemu imanentno. Politički kapitalizam, da bi uspešno funkcionisao, mora svoju legitimaciju tražiti preko ekonomskog uspeha. Za to mu treba dobra birokratija. To se vidi na primeru Kine, ali i recimo Singapura ili Vijetnama. Radi se o ljudima koji su u stanju dobro upravljati ekonomskim tokovima.
S druge strane u takvim sistemima ne može biti vladavine prava jer je ona u suprotnosti s autonomijom države - ona je ograničava. To ne znači da nema zakona, ali se oni primenjuju kako kome odgovara. A ako nema vladavine prava, imate mogućnost da pogodite svoje političke suparnike, možete dodeljivati različite preferencije - iz političkih ili drugih razloga. Tu se onda javlja protivrečnost između funkcionirajuće birokratije s jedne i nepostojeće vladavine prava s druge strane. To rađa korupciju - Vi na taj način pokušavate odluke administracije dovesti tamo gde Vam to odgovara. Zato je u takvim sistemima korupcija endemskog karaktera.
Gde se u tom rasponu dva idealtipska oblika savremenog kapitalizma, liberalnog i političkog, nalaze zemlje jugoistočne Evrope, pre svega zemlje na području nekadašnje Jugoslavije?
U mnogim zemljama sveta ne postoje tako "čiste" situacije kao u SAD ili Kini. U nekim zemljama jugoistočne Evrope postoje naznake političkog kapitalizma, recimo u Turskoj, Srbiji, delomično i u Mađarskoj - tu je moć partije ili jedne osobe hipertrofirana i institucije se ponašaju u skladu s onim što očekuju da dolazti s vrha. Sličnost je i u akcentu na ekonomskom rastu, što je karakteristično za politički kapitalizam. Jednim delom to važi i za Poljsku, a svakako za Rusiju i zemlje centralne Azije.
Ali većina zemalja bivše Jugoslavije je ipak bliža liberalnom kapitalizmu nego političkom, mada je i tamo veliki problem korupcija, uključujući i korupciju u političkom sistemu, te slaba vladavina prava. Tu se formira neka vrsta vladajuće klase koja je slična onome što smo tu imali u ranijem kapitalizmu.
Što iz ove situacije globalnog kapitalizma proizlazi? Sledi li perpetuiranje ekstremnog sistema nejednakosti s jakim tedencijama plutokratije? Ili postoji neko bolje, pravednije rešenje, neka mogućnost za "kapitalizam s ljudskim licem"?
Ti su procesi daleko odmakli, ali promene su moguće - ljudi su ipak akteri istorije. Trebalo bi na primer dekoncentrisati finansijski kapital. Trenutno je u SAD-u 90 odsto sveukupnog finansijskog kapitala u rukama 10 odsto stanovništva. To bi trebalo promeniti. Jedan od načina je omogućiti zaposlenima da povoljnije dođu do deonica firmi u kojima rade. To ne znači samoupravljanje, jer se radi o deonicama.
Druga je mogućnost da se daju poreske povlastice malim investitorima, a ne obratno, kao što je sada slučaj. No to je naravno dug proces, možda cele jedne generacije. Cilj je međutim da na kraju kapital bude diverzifikovan.
Osim toga bi trebalo pojačati značaj javnog obrazovanja da se ne bi stalno iznova reprodukovale međugeneracijske nejednakosti. Sada u SAD postoji faktički monopol bogatih na dobre privatne univerzitete. I na kraju bi u SAD trebalo uvesti javno finansiranje političkih kampanja.
Na prvi pogled Kina je u prednosti pred Amerikom, recimo kada se pogleda stopa privrednog rasta, ali i način na koji je zemlja iztašla na kraj s koronavirusom. Je li Kina na putu da zameni SAD kao glavnog igrača na svetskoj sceni, i ekonomski i politički?
U mnogim elementima Kina ima prednost, recimo kada je reč o koroni, ali ona još dugo neće zameniti Sjedinjene Države. Put je vrlo dug. Kina je puno siromašnija od SAD. Po glavi stanovnika društveni proizvod u Kini iznosi samo četvrtinu američkog. Ona ima više stanovnika pa je ukupno taj proizvod veći, ali per capita je Kina puno siromašnija.
Osim toga SAD imaju ogroman soft power - one su još uvek ideološki i idejni centar sveta. Nadalje, SAD je puno veća vojna sila - dok Amerika ima 800 vojnih baza širom sveta, Kina ima samo dve. I na kraju Amerika ima iza sebe ogromnu koaliciju, tu je NATO i zemlje koje su mu bliske, od Latinske Amerike do Ukrajine, a Kina nema saveznike, čak ima sve više rivala.
Razlika u moći je ogromna. Ali Kina se vrlo dinamično razvija i u nekim područjima vrhunske tehnologije je ispred SAD - recimo kada je u pitanju veštačka inteligencija, robotika, zelena tehnologija. Ona napreduje i kada je reč o svemirskoj tehnologiji. Ako se to tako nastavi sledećih 20-30 godina možda će se ta moć moći meriti sa SAD.
Branko Milanović je (67) je rođen u Beogradu gde je studirao i doktorirao ekonomiju. Dvadeset godina je radio kao glavni ekonomista Svetske banke. Predaje na različitim američkim univerzitetima. Glavna tema njegovog rada je pitanje socijalne nejednakosti. Dobitnik je brojnih nagrada za naučnu publicistiku. Njegova poslednja knjiga "Globalni kapitalizam. Budućnost sistema koji vlada svetom", objavljena je 2019. kod Harvard University Press, a nemačko izdanje kod Suhrkampa 2020.