U nemačkom novinarskom žargonu se takva struktura teksta zove „zagrade“. Počneš nekim jakim ili bizarnim primerom pa mu se vratiš na kraju teksta. Recimo, očajna majka u Londonu uverena je da uskoro nigde neće moći da nabavi lekove za teško bolesnu kćer. Majčinske suze su upečatljiv početak i, uz malo talenta, do kraja će to biti solidna reportaža.
Takvu je nedavno prikazao nemački javni servis, između ostalih i DW. Majka ili neki drugi jak primer mogu da se vrate na kraju priče, recimo sa izjavom da razmišljaju o napuštanju Velike Britanije posle Bregzita.
Da ne bih sasvim otišao u cinizam – normalno je što nas Bregzit svakodnevno zanima. Tema je to od velike specifične težine. Skoro da nema aspekta koji nismo rasvetljavali pa deluje da se fabule nebrojenih analiza, komentara i reportaža ponavljaju kao „Bolji život“ ili „Srećni ljudi“. Ali, ko je pratio nemačke i ugledne svetske medije, najpre je mogao steći utisak da ne napušta samo jedna zemlja Evropsku uniju – nego da dolazi Armagedon.
Uz malo mašte dalo bi se zamisliti da će danom Bregzita okean progutati celo Britansko ostrvo i sa njim možda i Severnu Irsku. Jer prema većini tih solidnih reportaža i tekstova, Ujedinjenom Kraljevstvu ne preti samo nestašica lekova, već i ekonomska mizerija, pustošenje londonskog Sitija gde su smeštene banke, glad, izolacija i građanski rat.
Kao stručnjaci se za mišljenje pitaju čak i takozvani preperi – oni tipovi što po podrumima gomilaju vodu, testenine i konzerve za slučaj katastrofe. Recimo za invaziju vanzemaljaca. Ili za Bregzit. Obično takvi u mejnstrim medijima bivaju predstavljeni kao ludaci ili makar čudnovate jedinke. Ali u slučaju Bregzita najednom postaju traženi sagovornici čije se bojazni uzimaju smrtno ozbiljno.
Pri tome ima indicija da ipak neće biti biblijskog potopa. Britansko tržište rada je u naletu, plate rastu, nezaposlenost je najniža još od 1974. godine. I to „uprkos Bregzitu“, kako nemački mediji ističu. Jer izgleda da je važno da niko slučajno ne pomisli da se rast privrede ima zahvaliti Bregzitu.
Zašto se makroekonomski pokazatelji u slučaju Velike Britanije ignorišu, a inače su tako omiljeni kod medija? Da, čuje se da su tržišta uznemirena. Ali ko svakodnevno prati izveštaje sa berzi dobro zna da su ulagači svakog dana već zbog nečega uznemireni, a na kraju nekako uvek postaju bogatiji.
Turobna proročanstva prate drugu logiku koja se servira posebno iz Brisela i Berlina: ko se usudi da napusti EU – patiće, mora da pati! Valja zaplašiti svakog ko bi pomislio da sledi Britance i napusti istorijski klub pomirenja i ekonomskog blagostanja. Legitimno je držati se evropske ideje u ova luda vremena, posebno kada se bliže evropski izbori nakon kojih bi svakoliki kritičari EU – od dobronamernih do rasista – mogli da preplave Evropski parlament.
Ali pretnje koje sada slušaju Britanci neprijatno podsećaju na referendum o nezavisnosti Škotske iz 2014. ili retoriku upućenu katalonskim separatistima. Ljudi u ta dva ekonomski i demokratski besprekorno razvijena regiona iz Brisela su dobijali ili još dobijaju scenarije katastrofe – ako sprovedu separatističke težnje, neće moći da ostanu u EU. I vrag zna koju će valutu uopšte smeti da koriste.
Takav narativ očekivano podiže pritisak na London premda su Britanci većinski, u stanovništvu i u parlamentu, protiv haotičnog Bregzita bez ikakvog dogovora sa EU. To što između sebe i sa Briselom ne mogu da iznađu konsenzus zna da ide na živce – ali nije neko čudo u živoj demokratiji kada se stigne do tako odlučujućeg pitanja.
To sve ostaje u zapećku ako se Britanci predstavljaju kao samodestruktivni čudaci, često uz podsećanje da su u junu 2016. većinski poverovali bajkovitim obećanjima zagovarača Bregzita. Ali kako je zazivanje Armagedona koje nalazimo u medijskim izveštajima i obraćanjima evropskih političara bolje od laži jednog Najdžela Faraža ili Borisa Džonsona?
Možda zvuči naivno, ali čitava stvar sa Bregzitom će biti prošlost brže nego što sada mislimo. Lamanš se neće produbiti i začas će Velika Britanija iz perspektive EU delovati kao veća Norveška ili Island. Prilično sam siguran – pažnja: sad dolazi novinarska „zagrada“! – da će ona dobra uplašena žena iz Londona bez problema dobiti lekove za svoju kćer.