Bukureštanska trilogija
18. avgust 2018.
Ranijih decenija nisam mogao da uspostavim prave veze sa tim gradom u kojem nisam rastao i sa kojim me ne povezuju sećanja. Ali, danas mi on izgleda sasvim drukčije.
Bukurešt nije lako voleti: taman kad pokaže eleganciju i rafiniranost, ukažu se zapuštenost i raspad. Taman kad počne da deluje mondenski, pojave se favele. Taman kad zavlada idilična tišina, začuju se buka i žurba. Nije badava još između dva rata grad zvan u množini: Bukurešti.
Ovaj grad se sastoji od mnoštva ulančanih ili paralelno postojećih svetova. Tako bi moglo da se gleda i na Rumuniju: kao šaroliku i protivrečnu, evropsku ali i jednom nogom na Orijentu.
I tako sam se, glave i srca punih utisaka, vratio iz Rumunije. Da ne bih sve nagurao u jednu formulu, da bih ostao veran otvorenom karakteru te zemlje, sastavio sam listu sećanja. To je subjektivni mozaik, kolaž utisaka, koji kasnije mogu biti dopunjeni. Želim da ga predstavim u tri nastavka. Evo prvog dela.
Pre proleće, u vožnji za Bukurešt, učestvovao sam u jednoj građanskoj straži u Sibinu – tamo se već mesecima svakog dana u 12 sati okupljaju ljudi, njjih između nekoliko desetina i nekoliko stotina. Stoje i ćute. Saobraćaj polako prolazi pored njih, pešaci moraju da ih zaobilaze. Neki im se spontano pridružuju. To je moćna tišina. Pokret se zove: „Vidimo vas!" – poruka je upućena korumpiranim političarima i biznismenima.
Dan kasnije, u Brašovu sam sreo Sonju, švajcarsku direktorku jednog dečjeg doma osnovanog pre 25 godina. Ona je jedne novembarske večeri došla u grad i zemlju koje je mogla da napusti - da je to htela. Ali, postigla je nešto za šta je sposoban samo mali broj ljudi: da se zaštitnički postavi pred najslabije. Za desetine dece i mladih ona je kao majka. Ispričala mi je da je jedna od njenih vaspitačica u bolnici. Kolege iz tima je stalno obilaze, donose joj jelo i toalet-papir, i okreću je u postelji ako treba. Tako je to u rumunskim državnim bolnicama. Jedina medicinska sestra na čitavom odeljenju je zamolila Sonju da nadgleda infuziju. Lekari i medicinsko osoblje, stručnjaci svih vrsta, napuštaju zemlju. Za to sigurno nije kriv Drakula.
Usred zime, putem iz Brašova za Bukurešt prostrt je tepih đubreta. U lepim karpatskim dolinama, čovek ostavlja tragove svoje ravnodušnosti. I dok sam prilazo glavnom gradu, beskonačna kolona automobila je dolazila iz suprotnog pravca. Bili su to Bukureštanci koji beže iz svog grada kad god mogu. Više puta godišnje, Bukurešt se prazni na nekoliko dana, kao srce koje upumpava i ispumpava krv. U takvim danima, u Bukureštu vlada mir, i čovek tada može da se pomiri sa tim gradom.
U Bukureštu su cvećare otvorene do posle ponoći. Ima ih praktično na svakom ćošku. Nisam još nikoga video da tamo kupuje. Možda se ovde ljubav izjavljuje tek kada se smrkne. Možda se ljudi tu okupljaju oko ponoći da udahnu miris cveća. A možda je to samo očajnički pokušaj da se bilo šta – i bilo kada – proda.
Svake noći, cisterne gradske čistoće prolaze praznim ulicama i čiste ih od prljavštine dana. Ljudi u svetlećim prslucima se pojavljuju u svetlosti farova, niotkud, da bi ponovo nestali. Izgleda kao da neko želi da kaže: „Pogledajte, vi ste mi važni! Vaš grad mi je važan! Brinem se o vama!" I dok poneki političar tokom dana pere ruke od činjenice da čitavi nizovi kuća propadaju, Sizif svake noći nastavlja svoj beskrajni rad.
Na terasi jedne gostionice, svi stolovi su zauzeti. Ljudi su sa apetitom jeli ukusne i teške nacionalne specijalitete. Tu se vrzmala jedna cigančica od možda devet ili deset godina, pevušeći. Prodavala je cveće, ali je niko nije primećivao. Ponudio sam joj moj čorbast pasulj sa korom hleba, a kada je to pojela i malo se ohrabrila, oko joj je zapelo za kolače na susednom stolu. Devojčica je upitala može li da dobije malo kolača. Porodica za stolom je ćutala i žvakala. Tek posle nekog vremena je stigao odgovor: „Dobićeš ako nam bude preteklo".
Nastavak sledi.