Pešmerge na obuci u Bundesveru

Polako i oprezno deset pešmerga-boraca sa svojim nemačkim instruktorom „pročešljavaju“ blato na jednoj livadi u ogromnom centru za obuku Bundesvera u bavarskom Hamelburgu. Pešmerge bi trebalo da nauče kako da „posmatraju“. Cilj je da pronađu skrivene, eksplozivne naprave – koje su naravno deaktivirane za potrebe obuke. Antene bombi na daljinsko upravljanje često su skrivene u žbunju ili na vlatima trave. Naizgled neupadljivo nagomilane stene označavaju mesta na kojima bi mogla da budu dignuta u vazduh vozila koja prolaze. Sve je nekako neupadljivo…

To je poslednja od ukupno četiri obrazovne celine u obuci koja traje dve nedelje. Najpre se uvežbavalo korišćenje protivtenkovskih raketa tipa „Milan“, nakon toga su na planu bile „sanitetske delatnosti u borbi“ i „održavanje materijala na vozilima i ručnom naoružanju“. Poslednja celina jeste „prepoznavanje borbenih sredstava i njihovo uklanjanje“. Instruktor odjednom staje i pešmerge u maskirnim uniformama upozorava na trag. Na jednom mestu na livadi boja trave je tamnija od okoline. To je zbog povećane količine vlage između trave i okna eksplozivne naprave sa oko 20 kilograma TNT-a. To je važna napomena koju pešmerge pažljivo „upijaju“. Kurdski prevodilac ima pune ruke posla.

Pomoć za 10.000 boraca

Pešmerge treniraju instruktori Bundesvera sa bogatim iskustvom skupljenim tokom više misija u inostranstvu. Oni ne obučavaju početnike, već prekaljene borce. Njih nije odabrao Bundesver odabrali su ih i u Nemačku poslali lideri pešmergi. Glavni kriterijum bio je da pešmerge naučeno moraju da prenesu drugim borcima. „To je princip grudve snega. Pomoć za samopomoć, tako da i sa malo vojnika koji su ovde, možemo da ostvarimo veliki efekat na području delovanja pešmergi“, kaže pukovnik Hans Zam iz Bundesverovog obrazovnog centra u Hamelburgu. Trideset pešmergi ima u grupi koja ovog vikenda završava kurs. Otprilike isto toliko boraca bilo je u prvom timu koji je u Nemačkoj bio u oktobru 2014.

Čak i kasno uveče, satima nakon što su okončane vežbe, pukovnik Zam sreće pešmerge koji još uvek proučavaju svoje beleške. Za one koji su došli u Nemačku to nije samo puka teorija. Radi se o životu ili smrti u njihovoj domovini. „Oni su došli iz rata i ponovo se tamo vraćaju“. Pukovnik Zam pešmerge ne doživljava ni kao bezglave hazardere, niti kao nekakve osvetnike, već kao „disciplinovane vojnike koji imaju cilj i koji su pragmatični“.

Tokom obuke sa protivtenkovskim raketama, pešmerge pomažu Bundesveru i u tome da troškovi ostanu u predviđenim granicama. Problem je kako se navići na gađanje uređajima tipa „Milan“. Kako bi se raketom ispravno upravljalo, prvi nišan oružja mora se držati iznad cilja, a drugi mora da se navodi prema pokretnom cilju. Potrebno je, dakle, mnogo vežbe, a samo jedna jedina bojeva glava košta oko 8.000 evra. Zato se najpre vežba bez pravih raketa i na kraju se „potroši“ samo 36 komada skupe municije.

Oružje se čuva kao zenica oka…

Pukovnik Zam s mnogo priznanja govori o „izraženom zajedništvu i specifičnoj unutrašnjoj slozi pešmergi“. Zam veruje u uspeh programa obuke s obzirom na istoriju i kulturu pešmergi. Zam doduše pred novinarima nastupa otvoreno, ali se inače drži u pozadini. Nije on čovek od velikih reči. Pažljivo prati sve detalje obrazovanja – iz bezbednosnih razloga. Slično je i sa komandantom pešmergi. On ne želi da otkrije svoje ime i predstavlja se samo svojim činom kapetana. Kao i njegovi kurdski saborci, i on se u javnosti pojavljuje samo maskiran. Strah od ličnog progona ili osvetničkih akcija protiv porodica je veliki. Oni nisu sasvim sigurni čak i u Nemačkoj. Zato se stalno menjaju mesta na kojima se održavaju vežbe i lokacije na kojima su pešmerge smešteni.

Strahovanja koje su se pojavila u Nemačkoj oko toga da bi oružje koje je isporučeno pešmergama moglo da završi i u nečijim drugim rukama, kapetan pešmergi energično odbacuje i garantuje: „Mi ćemo i žrtvovati za to, jer je to jedino sredstvo s kojim se borimo protiv IS“. Pešmerge su veoma zahvalne Nemačkoj zbog pomoći. Kad govori o nastavi, kapetan napominje da je ona prožeta velikim poštovanjem i međusobnim poverenjem. Ne želi da kaže koji deo obuke će biti od najveće pomoći u budućim borbama. Njegove reči ipak otkrivaju sve: „Naučili smo mnogo!“