Burdije – igra moći i nemoći

Pjer Burdije je do smrti pre tačno dvadeset godina potpisao četrdesetak knjiga iz oblasti sociologije, stotine tekstova u časopisima, bio je u razdoblju između 1999. i 2007. najcitiraniji čovek branše – ispred Habermasa. Govorilo se i o burdijeovskoj školi mišljenja, koja je svoj uticaj proširila daleko izvan francuskih akademskih krugova.

Njegovi ključni pojmovi – kulturni kapital, simbolički kapital, socijalni kapital, simboličko nasilje, polje, habitus, muška dominacija – do danas su nezaobilazni da bi se objasnili procesi uspostavljanja i očuvanja dominacije u različitim poljima ljudskog društva. U nekim prevodima Burdijeova francuska reč „ažon“ prosto se prepisuje kao „agent“, ali je ona na srpskom opterećena nizom glavnih značenja koje odvlače od Burdijeove suštine pa su se prevodioci dosetili i reči „dejstvenik“.

Burdijeov pojmovnik je postao toliko uobičajen, da u medijski hipertrofiranom svetu njegove formulacije upotrebljavaju brojni učesnici u javnoj komunikaciji i ne znajući ko je autor i šta one uistinu znače.

Neobičan životni put

Kada se u porodici poljoprivrednika i docnijeg poštanskog činovnika Albera Burdijea i njegove supruge Noemi 1. avgusta 1930. rodio sin Pjer, niko nije mogao ni sanjati da će to dete izrasti u najuticajnijeg sociologa veka.

Mesto Dangen u kojem je porodica živela, u departmanu Atlanski Pirineji, tada je imalo jedva nekoliko stotina duša. Na severu Atlantski okean, na zapadu, prema Španiji, zid Pirineja, a Pariz udaljen 800 kilometara prema severu. Osvrćući se na put iz duboke provincije do elitnih akademskih institucija u Francuskoj, Burdije će reći da je on izuzetak koji potvrđuje pravilo te da su ljudi većinom zarobljeni u nužnostima nametnutim društvenim položajem roditelja.

Diplomirao je 1954. na Višoj normalnoj školi (École normale supérieure) u Parizu, elitnom fakultetu. Njegovo težište je bila filozofija. Za razliku od tada sveprisutne intelektualne mode egzistencijalizma, on se posvećuje studiranju Hegela, Lajbnica. Docnije će Burdije zapisati da mu je kod Sartra naročito smetao njegov „doprinos mitologiji slobodnog intelektualca”.

Alžirski preokret

Burdije prijavljuje doktorsku disertaciju, kratko radi kao profesor u liceju, ali ga obavezni vojni rok vodi u tada francuski Alžir. Kažu da je odbio da ide u školu oficira želeći da služi sa običnim ljudima sa kojima je odrastao.

Trideset alžirskih meseci su iz temelja promenili njegova shvatanja uloge intelektualne analize zbilje. Zemlja koja će 1962. ratom izvojevati nezavisnost postala je njegov opsesivni predmet proučavanja. Pred njegovim očima kapitalizam kolonijalnog tipa pritiskao je tradicionalne zajednice, stvarajući siromašne mase u predgrađima.

Burdije shvata da mu sociologija i antropologija daju bolji ključ razumevanja takve stvarnosti i prihvata izazov. Posvećuje se proučavanju društvene organizacije kabilske pretkapitalističke zajednice. To mu između ostalog donosi saznanje da postoje i druge vrste dobiti osim novčane – recimo, simbolička dobit.

Posle vojnog roka on ostaje u Alžiru na tamošnjem univerzitetu i već 1958. objavljuje knjigu „Sociologija Alžira“ kojom će skrenuti pažnju na sebe i koja se objavljuje i u Americi.

Posle povratka iz Alžira u Pariz, Burdije postaje asistent na Sorboni, nastavlja da uči arapski i berberski jezik. Iz Alžira je doneo 3.000 fotografija o tamošnjem ratu i svakodnevnici. Naslovi koji slede kao što je „Iluzija jednakosti šansi“ već učvršćuju glas koji ga prati – glas pronicljivog „prakseologa“ koji iznosi neugodne nalaze.

Burdije na srpskom

Ovde je nemoguće opisati ukupni razvojni put Burdijeove sociološke misli u narednim decenijama. Od 1968. on do smrti vodi Evropski centar za sociologiju. Intelektualne impulse tražio je kod Vebera i Marksa, ali i kod Paskala i Vitgenštajna.

Pojedinac prema Burdijeu nije samo određen klasom već i prema vrsti kapitala – ne samo ekonomskog već kulturnog, socijalnog i simboličkog – koji je u stanju da prikupi kroz društvene odnose. Sve te forme kapitala u društvenim poljima najčešće se koriste za proizvodnju i reprodukciju dominacije i nejednakosti.

Od prvih prevedenih Burdijeovih tekstova koji su sedamdesetih objavljivani po časopisima, na srpski jezik nije prevedeno mnogo toga: „Nacrt za jednu teoriju prakse: tri studije o kabilskoj etnologii“ (1999), „Signalna svetla: prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji“ (1999), „Narcisovo ogledalo: rasprava o televizijskom novinarstvu“ (2000), „Vladavina muškaraca“ (2001), „Pravila umetnosti: geneza i struktura polja književnosti“ (2003), „Predavanje o predavanju“ (2011) i njegovo glavno delo „Distinkcija: Društvena kritika suđenja“ (2011).

Interesantno je da je u Nemačkoj ova njegova knjiga objavljena pod naslovom „Fine razlike“. Neka od bitnih dela su na srpskom dostupna uglavnom na osnovu citata u doktorskim disertacijama ili naučnim skupovima posvećenim Burdijeu.

Raskrinkavanje nevidljivog nasilja

Vredi se podsetiti nekih od Burdijeovih provokativnih teza, koje su svojedobno uzburkale duhove, a danas su deo „kulturnog kapitala“ obrazovanih ljudi.

Burdije nam pomaže da shvatimo kako se simboličko nasilje ne vrši vojno-policijskom prinudom već je mnogo suptilnije. Muška vladavina je za Burijea najočigledniji oblik simboličke vladavine. Ona je povezana sa jezičkom dominacijom.

Novinari su „samoproklamovani portparoli društva“ kojima je Burdije je uputio polemičku rečenicu: „Imate li vlast nad svojom vlašću?“ Politikolozi su prema njemu servis postojećih vladajućih odnosa. Njegova razorna kritika obrazovnog, medijskog, naučnog i akademskog pogona zasnovana na potkrepljenoj analizi učinila ga je usamljenom i ne baš omiljenom pojavom u na tim scenama.

No njegov uticaj i slava rastu naporedo sa napadima i njegovim javnim angažmanom, uglavnom u korist nemoćnih. On kaže u „Signalnim svetlima“ da je neophodno makar razbiti privid jednoglasnosti, koji „čini suštinu simboličke snage dominantnog diskursa“. Burdije se nije libio da javno zauzme stav.

Da li se gase „Signalna svetla“?

Burdijeov problem sa neoliberalnom misli počinje konstatacijom da je ona pod plaštom napretka izvela vraćanje na klasična konzervativna polazišta. Govorio je o „prostornoj segregaciji“ koja će imati veliku cenu, mnogo pre nego što su počela da gore predgrađa u Parizu. Video je još devedesetih, posle sloma komunističkog bloka, opasnost u neoliberalnom razgrađivanju države blagostanja.

Kritikovao je ideološko podupiranje takvog puta koje vrše intelektualci „doksozofi“ – tehničari mnjenja koji su uobrazili da su učeni. Upozorio je da „nema prave demokratije bez prave kritičke protivteže“. Ukupno kretanje sveta nazvao je „globalna restauracija“.

Prvi je shvatio da je postmoderna proizvoljnost, svaštarenje, odglumljeno sveznanje, dobar alibi za sve koji žele da imaju pozu nezavisnog intelektualca i da uživaju u svojoj zoni komfora: „Učiniti postmoderni anything goes životnim pravilom, i dozvoliti sebi simultanu ili sukcesivnu igru na svim poljima, znači omogućiti sebi da se sve ima, a ništa ne plati… da se kritikuje društvo šou-biznisa i da se bude medijska zvezda, da se gaji kult De Sada i poštovanje prema Jovanu Pavlu II.“

On kao da je ovim rečenicama januara 1995. opisao heroje dominantnih diskursa iz ere koja će doći, ere digitalizacije: Slavoja Žižeka na intelektualnom ili – da se ograničimo na naše podneblje – Aleksandra Vučića na političkom polju.

Globalizacija kao dominacija

Njegove formulacije su oštroumne i provokativne.  „Lažni zapadni univerzalizam“ prema njemu nije ništa drugo nego „imperijalizam univerzalnog“.

U Frankfurtu je na Međunarodnom sajmu knjige 1995. učestvovao na skupu na kojem je pročitao tekst „Zloupotreba vlasti koje se pozivaju na razum ili ga koriste kao oružje“. „Terorističko nasilje, preko iracionalizma očaja u kojem se ono gotovo uvek ukorenjuje, upućuje na inertno nasilje vlasti koja se poziva na razum.“

Upozoravao je da je globalizacija „produžetak moći i uticaja malog broja dominantnih nacija nad celinom nacionalnih berzi“. Pročitavši ovu tezu iz teksta predstavljenog pre 26 godina u Atini (Mit o „mondijalizaciji“ i evropska socijalna država), moram da pomislim na globalni finansijski slom koji je 2008. počeo u srcu finansijske moći američke dominantne nacije, kao i na posledice tog finansijskog cunamija kojima je posebno teško bila pogođena evropska mediteranska periferija – Grčka.

Izrazio je sumnju da masovni prekarijat – rad na privremenim ugovorima i „projektima“ te honorarni rad sa stalnom opasnošću od nezaposlenosti – nije proizvod navodne ekonomske fatalnosti već jedne političke volje: „Nezaposlene i prekarne radnike uopšte nije moguće mobilisati zbog toga što je uništena njihova sposobnost da sebe zamisle u budućnosti.“

Profesionalni cinizam medija

Burdije je opominjao da su vodeći mediji ponavljajući floskule o „kraju istorije“, „postmodernom“ svetu i „globalizaciji“ doprineli „mondijalizaciji“ najgoreg.

Depolitizovano viđenje sveta je prema Burdijeu direktna posledica komercijalizacije polja medija, naročito televizije. Rezultat je demagogija.

Novinari više vole „svaštologe“ od pametnih ljudi, proizvode „instantizovanu i diskontinuističku sliku sveta“ poistovećivanjem „novog i važnog“. Mediji, naročito televizija, stvaraju takvim novinarstvom „deistorizovano i deistorizujuće, atomizovano i atomizujuće“ viđenje stvarnosti.

„Profesionalni cinizam“ televizijskih producenata je francuski mislilac uočio devedesetih. Šta bi tek rekao da je imao uvid u današnje društvene mreže i beskrajno cinične televizijske projekte kao što je onaj srpski brend koji se naziva „Srećna televizija“.

Burdije udžbenički opisuje mehanizme usmeravanja medija i novinara koji su negde ogoljeni, a negde sofisticirani. To mu među medijskim radnicima nije donelo mnogi poklonika. „Ljudi uglavnom ne vole da budu predmet analiza ili nekog objektivnog posmatranja, a novinari manje od svih drugih“, konstatovao je on.

Glas koji nedostaje

Sada, dvadeset godina od njegovog odlaska, možemo konstatovati da nam nedostaje njegov nepotkupljiv glas. Voleo bih da pročitam njegove nalaze o digitalizaciji kao totalnom obliku globalizacije ili o pandemiji.

Šta je zahtevao Burdije i od sebe i od nas? Intelektualni dignitet koji karakteriše „sloboda u odnosu na vlasti, kritika predrasuda, rušenje uprošćenih alternativa, celovito shvatanje složenosti problema“. To zaista nije malo. Verovatno je zato i prava retkost.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.