Crkva prihvata odgovornost
Bilo je važno to što su nemački biskupi Katoličke crkve na Generalnoj jesenjoj skupštini u Fuldi diskutovali o obeštećenju žrtava zlostavljanja od strane crkvenog klira. Katolička crkva napravila je neophodan korak, ali sa zakašnjenjem. Jer, predugo je trajalo. No, ipak ovo može biti primer i za druge.
Žrtve su pre deset godina na berlinskom Kanisius koledžu prekinule sa ćutanjem o nepravdi koja im je nanesena. Od tog trenutka se saznalo za hiljade slučajeva seksualnog zlostavljanja u Katoličkoj crkvi. Predstavnici crkve su u početku reagovali sa ogorčenjem ili sa stidom. Tada je za njih počeo dugačak i naporan put suočavanja sa ovom temom. Istovremeno su stotine hiljada katolkinja i katolika razočarani napustili svoju crkvu.
Prvo studija, pa onda žrtve
Katolički biskupi su, tipično za njih, prvo naručili sveobuhvatnu studiju, koja je nakon nespretnog početka završena nakon četiri godine. Za pogođene je to bio bezobrazluk.
Ali, rad naučnika je sprečio trivijalizaciju zločina. Studija je takođe prikazala i sistemske veze u samom sistemu. Kada papa Franja odgovornim za seksualna zlostavljanja proglasi „đavola“, to je u jednom sistemu koji savršeno vlada retorikom prikrivanja i odbijanja, isto tako banalno kao argumentacija Jozefa Racingera (bivšeg pape Benedikta XVI koji je podneo ostavku) da su za to odgovorni „šezdesetosmaši“. To bi u najmanju ruku moralo da žestoko iritira žrtve iz ranijih decenija.
Biskupska konferencija bi uskoro trebalo da usvoji sistem kojim bi se žrtvama isplatila suma u iznosu više stotina hiljada evra. Za Katoličku crkvu u Nemačkoj bi ta suma mogla da bude i oko milijardu evra. Ali, Crkva mora da i u drugim zemljama poput Irske, Australije, Kanade onima koji su preživeli zlostavljanja isplati, preračunato u evrima, više od jedne milijarde.
Priznanje ne može vratiti uništen život
Uništen život se naravno ne može nadoknaditi novcem. Ali, može da se prizna da je nečiji život uništen ili ograničen. „Samo ono što se nazire, ne može ni sa čim da se uporedi“, rekao je kardinal Rajnhard Marks. Ovde se radi o dobrovoljnom činu, ali, kaže, volja je tu. Konačno.
Konačno pojašnjenje postupka još je otvoreno, u smislu da li će obeštećenje biti paušalno ili će se uraditi kategorizacija. Bilo kako bilo to mora da se uradi brzo. Onda bi postupak biskupa imao takvu dimenziju koja bi izašla iz okvira Katoličke crkve. To bi bio primer i za Evangelističku crkvu koja se u pojedinim oblastima kao i ranije teško suočava sa zlostavljanje, ali i za celo društvo.