Da li će Evropa imati svoju atomsku bombu?
21. jun 2020.
Šok još nije svaren. Pre nekoliko dana je američki predsednik Donald Tramp najavio da će povući 9.500 vojnika iz Nemačke, što predstavlja trećinu američkih trupa ovde, te je ovo postala glavna preokupacija u političkom Berlinu.
Boje se i lokalni političari iz regiona gde su smeštene američke trupe jer bi sa vojnicima otišli i veliki novci koje tu troše.
Vojni stratezi u Evropi razmišljaju šta bi povlačenje dela trupa značilo za bezbednost kontinenta. Jer, Nemačka je centralna tačka američke odbrambene strategije u Evropi koja obuhvata i nuklearno oružje. Javna je tajna da je jedan broj atomskih bombi smešten u Nemačkoj.
„Još je sasvim nejasno kuda će ovo odvesti“, kaže nam Tomas Klajne-Brokhof, potpredsednik Nemačkog maršalovog fonda. On ne vidi pobednika ove situacije – to nije ni Poljska, koja se nada da će privući više američkih vojnika.
Odbrana bez Amerike?
Klajne-Brokhof spada među stručnjake koji veruju da je u pitanju odlučni pritisak Vašingtona na Nemačku da uloži više novca u odbranu. Berlin nikako ne dostiže ulaganja u vojsku od dva odsto BDP, kako je predviđeno u okviru NATO. „Nemačka je tokom izbegličke krize, i sada tokom epidemije, dokazala da je itekako u stanju da opredeli velike sume novca“, kaže on.
Ili, da li je možda za Nemačku zamisliva potpuna promena paradigme? Naime, da Evropa bude u stanju da se brani bez Amerike – uključujući i strategiju nuklearnog odvraćanja?
Ako je to slučaj, takva nova bezbednosna arhitektura Evrope mogla bi se postići samo na relaciji Berlin-Pariz. Jedino bi Francuska bila u stanju da garantuje sigurnost i atomskim oružjem. U to oružje Pariz ulaže mnogo i ljubomorno ga čuva – francuske atomske bojeve glave do danas nisu uplanirane u strategije NATO.
Paradoksalno, do sada je Nemačka odlučno odbijala ponude iz Francuske da se uključi u atomski program. Devedesetih je predsednik Žak Širak nudio takozvanu „podeljenu odgovornost“ dve zemlje, a Nikola Sarkozi je kancelarski Merkel nudio da se Nemačka finansijski uključi. No tada nije bilo govora o povlačenju SAD iz Evrope pa su u Berlinu odbili ponude.
Početkom godine je predsednik Emanuel Makron ponovo pokušao. Pozvao je evropske partnere na „strateški dijalog“ o francuskom nuklearnom oružju. Nije poznato u kojem pravcu idu planovi, ali jeste poznato da se u poslednja četiri meseca razgovaralo.
Već prave zajednički avion
„Ako se dovede u pitanje američki zaštitni štit i nuklearno oružje u Evropi i drugde, onda će se kod mnogih malih i srednje velikih sila javiti potreba da postanu nuklearne sile“, kaže o tome Tomas Klajne-Brokhof.
Kristijan Meling, stručnjak za bezbednost iz Nemačkog društva za spoljnu politiku, kaže da bi savetovao nemačku Vladu da „sedi na dve stolice“. „Naime, da drži otvorenom mogućnost da se prebaci na francuski potencijal.“
Jedna od opcija je nemačko-francuski borbeni avion FCAS (Future Combat Air System) koji bi trebalo da bude razvijen do 2040. godine. Taj avion bi trebalo da bude moguće naoružati i atomskim bombama. „Dvadeset godina nisu previše vremena da se izgradi poverenje i zajednička perspektiva, barem kada se radi o ovakvom strateškom zaokretu“, kaže Meling.
Politički bi moglo da bude teško. Jer, dok je u Francuskoj atomsko oružje centralni deo odbrambene arhitekture, u Nemačkoj su jaki glasovi koji traže da se iz zemlje izbace i američke atomske bombe.
Evropska atomska bomba bi naišla i na nezgodno pitanje – ko, u slučaju nužde, odlučuje da se pritisne crveni taster i lansira moćno oružje? U Francuskoj je slično kao u SAD – visoki oficir neprestano hoda za predsednikom, noseći kofer sa šiframa za atomski udar.
Kako god, svima je jasno da bi bezbednost Evrope bez SAD mogla da se postigne tek kroz nekoliko decenija. Zato nije prerano da se o tome razmišlja.