Da li Austrija vraća migrante u Srbiju?
25. januar 2020.
„Tokom moje ministarske odgovornosti došlo je i do ugovora sa Srbijom, gde ljude koji su u Austriji dobili negativan odgovor (na zahtev za azil, prim. DW) i moraju da napuste zemlju – ali njihove države ne žele da ih prime nazad – šaljemo u jednu drugu zemlju, naime Srbiju, kako bi se uspostavila razlika da li neko ovde (u Austriji, prim. DW) može biti legalno ili ne.“
Tačno je tako rekao Herbert Kikl u emisiji „U centru“ austrijskog javnog servisa ORF2 krajem septembra prošle godine. Političar Slobodarske partije Austrije je do maja bio ministar unutrašnjih poslova, dok zbog afere „Ibica“ nije pukla vlada Slobodaraca i Austrijske narodne partije starog-novog kancelara Sebastijana Kurca.
Samo sedam dana posle pomenute emisije su u Austriji održani izbori koji su Kurcu doneli koaliciju sa Zelenima. Slobodarce su birači poslali u opoziciju te je Kikl sada šef poslaničkog kluba.
Rečenicu o navodnom ugovoru sa Srbijom je austrijska javnost maltene prečula premda nije baš da svakog dana ministar najavljuje deportacije migranata u zemlje odakle ovi ne potiču. Dakle da recimo neki državljanin Alžira, koji u Austriji nema pravo na azil, a rodna zemlja odbija da ga prihvati – bude vraćen u Srbiju kojom je samo prošao?
Rečenica se zato dobro čula u Beogradu, prevashodno u opozicionim krugovima. Oni su u „ugovoru“ koji je Kikl pomenuo našli razloga da napadnu vlast u Srbiji.
Vlast u Beogradu ćuti
Lider „Dveri“ Boško Obradović nekoliko puta je upitao ko je potpisao takav ugovor u ime Srbije i da li to znači da Srbija postaje „centar za migrante na Balkanu“.
„Postoji opravdana bojazan da je vlast prihvatila niz ugovora sa zapadnoevropskim državama prema kojima će oni migranti koji u njihovim državama ne mogu da dobiju azil, a posebno oni koji su učinili različita krivična dela, biti vraćeni u Srbiju prema našem zakonu o readmisiji“, kaže Obradović za DW. „Naša vlast nikada na izborima ili referendumu nije pitala građane Srbije da li je ovo za njih prihvatljivo.“
Na pitanje zašto bi vlast Srpske napredne stranke prihvatala migrante koji negde drugde nisu bili dobrodošli, Obradović kaže: „Imam utisak da je to deo koncesije koju je naša vlast spremna da plati da bi dobila podršku zapadnih centara moći za opstanak na vlasti.“
Odgovore nadležnih nije do sada dobio ni Obradović, ali ni pokret „Dosta je bilo“ koji je, kako su saopštili, još početkom oktobra prošle godine zvanično tražio od predsednice Skupštine Maje Gojković da im dostavi ugovor o vraćanju migranata iz Austrije u Srbiju.
„Činjenica da poslanici DJB još uvek nisu dobili nikakav odgovor na ovo pitanje iako je prošao zakonski rok od 15 dana nedvosmisleno potvrđuje da Vlada Srbije sklapa tajne ugovore sa zemljama-članicama EU o pitanjima od velikog javnog značaja, odbijajući da javnost upozna sa njihovim sadržajem“, saopštio je pokret u novembru.
Bolje sreće nije bio ni DW. Iz srpskog Ministarstva unutrašnjih poslova na naš upit nije stigao nikakav odgovor.
Osnova je Sporazum iz 2003. godine?
Da li famozni ugovor uopšte postoji? Ili je sve bila predizborna govorancija Herberta Kikla čija se stranka protivi prihvatanju izbeglica i time pokušava da pridobije birače? Istina je možda negde između.
U poslaničkom klubu Slobodaraca tvrde da su u vreme Kiklovog ministrovanja „vođeni odgovarajući pregovori na činovničkom nivou, i sa Srbijom je ispregovaran ugovor o prijemu najpre oko 200 osoba“. U pitanju su, dodaju, odbijeni tražioci azila koji su na putu ka Austriji prošli kroz Srbiju.
„Ugovor je u svakom slučaju ispregovaran do kraja i, prema našim informacijama, obe strane su ga potpisale na nivou činovnika. Nije nam poznato da li se nastavilo sa tim projektom nakon što je Herbert Kikl prestao da obavlja dužnost ministra odnosno da li se time bavi aktuelna crno-zelena Vlada“, stoji u odgovoru na upit DW.
U austrijskom Ministarstvu unutrašnjih poslova nisu hteli ni da potvrde ni da demantuju tu informaciju. „Činjenica je da na radnom nivou sa trećim državama (onima van EU, prim. DW) postoje brojni sporazumi, dogovori i slično, koji uopšte omogućavaju uređenu saradnju sa trećim državama“, stoji u odgovoru našoj redakciji.
Iz odgovora se može zaključiti da ugovor o kojem priča Kikl – ako zaista postoji – predstavlja radni sporazum na osnovu Sporazuma Državne zajednice Srbije i Crne Gore sa Austrijom koji je potpisan u junu 2003. godine i reguliše „vraćanje i prihvatanje lica sa nelegalnim boravkom“. Taj sporazum je još na snazi, a baštini ga Srbija kao pravna naslednica SCG.
U drugom poglavlju sporazuma stoji da Austrija i Srbija jedna od druge mogu da zatraže („podnesu zamolnicu“) preuzimanje državljana trećih zemalja ili ljudi bez državljanstva „ako se dokaže ili učini verodostojnim“ da su ti ljudi prethodno boravili ili prešli preko teritorije druge potpisnice. Dakle, u teoriji, Austrija može da traži od Srbije da primi onog teoretskog Alžirca koji nema pravo da boravi u Austriji, ako se dokaže da je taj prošao Balkanskom rutom preko Srbije.
Pravilo ima niz izuzetaka: ne odnosi se na državljane zemalja koji imaju granicu sa zemljom koji bi da ih se reši, ne odnosi se na one koji su u zemlju ušli sa urednom vizom ili dobili izbeglički status, a ni na one koji u jednoj od dve zemlje borave već duže od godinu dana.
Takođe, Beč bi morao da poimence navede koga bi da pošalje u Srbiju – možda, kako tvrdi Kikl, dvestotinak ljudi odjednom – ali onda Beograd ima tri sedmice da odgovori na „zamolnicu“. Srbija, dakle, prema sporazumu iz 2003. nije dužna da automatski prima odbijene tražioce azila iz Austrije koji nisu srpski državljani.
Nejasna statistika
„Jedini cilj Herberta Kikla je bio i ostao da zaobiđe međunarodne obaveze Austrije kroz dubiozne sporazume sa trećim državama i da se tako izmakne od odgovornosti“, kaže nam Lukas Galajtner-Gerc, stručnjak za pitanja azila iz „Asylkoordination Österreich“, organizacije koja se zalaže za prava izbeglica.
Može se pretpostaviti, dodaje on, da je Kikl pokušavao, možda i uspeo, da deportuje ljude u Srbiju na temelju sporazuma koji nisu poznati javnosti. „To je krajnje sporno sa stanovišta ljudskih prava i otvara mnoga pitanja: šta je sadržaj sporazuma? Da li je on suprotan međunarodnim obavezama Austrije? Kako bi Austrija osigurala da će ovi ljudi u Srbiji biti dostojanstveno tretirani?“
Iz statistike koju objavljuje austrijski Savezni zavod za strance i azil ne može se zaključiti da li je Beč poslednjih godina, od početka velikog izbegličkog talasa, u Srbiju uopšte vraćao nekoga ko nije srpski državljanin. Tako je 2016, kada su stotine hiljada ljudi preko Balkana hrlile ka zapadnoj Evropi, iz Austrije preko 10.000 ljudi deportovano ili su pak dobrovoljno otišli pod pretnjom deportacijom.
Na tom spisku bilo je najviše državljana Iraka (1.565), Avganistana (1.094), Irana (687), Srbije (682) i Nigerije (610). Međutim nema podataka u koje su zemlje ljudi vraćani. Iz Ministarstva unutrašnjih poslova u Beču tvrde da je to tako zbog „zaštite ličnih podataka“.
U krugovima austrijskih boraca za prava izbeglica kažu da je taj izgovor budalast jer ni na koji način lične podatke ne ugrožava ukoliko se navedu brojke koliko je čijih državljana deportovano u koju zemlju. Kako DW saznaje, jedan broj parlamentaraca u Austriji sprema detaljan upit Vladi u kojoj će tražiti odgovore – između ostalog i o Kiklovom „ugovoru“ sa Srbijom.
Kada poslanički upit bude predat, austrijska Vlada ima dva meseca da na njega odgovori. Jedno je sigurno – za razliku od srpske Vlade koja ignoriše upite opozicije, vlada u Beču će nekakve odgovore poslati. Ostaje da se vidi kakve.