Da li je pomirenje moguće dok su zločinci na slobodi?
18. novembar 2020.
Hrvatska se priseća žrtve Vukovara, grada kojeg su na današnji dan 1991. godine, nakon višemesečne opsade, okupirale JNA i srpska paravojska. Da li je Vukovar živi grad ili grobnica živih – pitanje je koje se često čuje u raspravama pobornika i protivnika „Kolone sjećanja“ koja se svake godine kreće putem kojim su gazili umorni i uplašeni Vukovarci, bez nade, praćeni vojnicima vojske koju su nekada zvali svojom.
Uz to, na današnji dan, Hrvatska se priseća i masakra u Škabrnji, gde su isti počinioci zverski ubili 84 meštana hrvatske nacionalnosti. Teško breme istorije i tri decenije nakon tih tragičnih događaja opterećuju odnose Hrvatske i Srbije, a u hrvatskoj javnosti često se čuju izjave kako „zločinci i dalje hodaju uz žrtve“, te da „oni koji su ubijali nisu kažnjeni“. Te tvrdnje posebno glasno se izriču na današnji dan, uz navode da pravo pomirenje nije moguće dok se zločin i kazna ne dovedu u ravnotežu.
Javnost nije registrovala presude za Vukovar?
Početkom oktobra u Vukovaru je uhapšeno osam meštana Negoslavaca srpske nacionalnosti, u sklopu istrage pokolja na Ovčari, mestu na kojem su JNA i srpska paravojska pogubile više od 260 ljudi, pretežno hrvatske nacionalnosti. To su bili civili, vojnici, novinari, medicinari i velikim delom ranjenici iz vukovarske bolnice.
Slična hapšenja dogodila su se i u decembru 2018. godine. I dok se tada nagađalo da se radi o Plenkovićevom ustupku neposlušnom gradonačelniku Vukovara Ivanu Penavi, ove godine odmetnuti Penava jasno stavlja do znanja da sve to ima veze s korupcijskom aferom „Janaf“, i da sumnja da se Vukovar još jednom koristi kao dimna zavesa za potrebe dnevne politike.
Bila je to prilika i da predsednik Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) Milorad Pupovac, inače koalicioni partner vladajućeg HDZ-a, poruči hrvatskoj javnosti da se ovim hapšenje stvara utisak lažne pravde i krivice koja nije dokazana. Štaviše, Pupovac je konstatovao da hrvatska javnost ne zna da je „pred Specijalnim sudom za ratne zločine u Beogradu više od deset ljudi osuđeno na drakonske kazne za zločin na Ovčari“.
Saradnja Zagreba i Beograda
Naime, Hrvatska i Srbija su 2006. godine potpisale Sporazum o saradnji oko ratnih zločina kojim se premošćuju ustavne barijere neizručivanja svojih državljana drugoj državi, pa su tako značajna suđenja za zločin u Vukovaru održana u Srbiji, a to je hrvatska javnost slabo registrovala. Do sada su donete presude protiv dvestotinak osoba za zločine u Vukovaru, što pred sudovima u Hrvatskoj, što u Srbiji, a ne ni trebalo zaboraviti ni Haški sud koji je, između ostalog, osudio i majora JNA Veselina Šljivančanina.
Nesumnjivo, mnogi su počinioci zločina, posebno oni na najvišim i najnižim vojno-organizacionim nivoima, ostali bez kazne. To frustrira njihove žrtve. Protok vremena znači i sve manje živih svedoka, i sve manje dokaza, što u kombinaciji s lošom saradnjom dveju država vodi ka zaključku da nikada svi zločinci neće biti kažnjeni. Kao što ni sve porodice neće pronaći ostatke svojih nestalih.
Uz to, kada se govori o poslovično lošem hrvatskom pravosuđu koje ne sudi ratnim zločincima, pretežno se misli na srpske zločince i zločine počinjene nad Hrvatima. No isto tako bi trebalo reći da i brojne srpske porodice iz Vukovara traže pravdu i istinu o svojim članovima odvedenima i nestalima u osvit Domovinskog rata. Ne bi trebalo smetnuti sa uma ni da je Evropski sud za ljudska prava dosuđivao odštete porodicama nestalih koji su tužili Hrvatsku zbog nesprovođenja istraga.
Politika pomirenja bez podrške zvaničnog Vukovara
Ipak, 2020. godina u Hrvatskoj prolazi u znaku politike pomirenja koju na simboličkom nivou forsira premijer Andrej Plenković (HDZ). Tako je potpredsednik vlade Boris Milošević (SDSS), politički predstavnik srpske nacionalne manjine, učestvovao na proslavi „Oluje“ u Kninu. „Mislim da su obeležavanja koja su krenula i njegovim dolaskom u Knin, odlaskom potpredsednika Vlade Tome Medveda (HDZ) u Grubore, mojim odlaskom u Varivode, dolaskom potpredsednika Vlade Miloševića u Vukovar – gestovi koji su važni, vredne i bitni“, rekao je, uoči Dana sjećanja na žrtvu Vukovara i Škabrnje, premijer Plenković.
„Dobra je poruka da je i izaslanik predsednika Srbije Aleksandra Vučića, Veran Matić, došao u Vukovar i položio venac na Memorijalnom groblju, kao i na Ovčari. To su bitne poruke. Činjenica je da na taj način vlasti Srbije šalju poruku Vukovaru i braniteljima“, rekao je Plenković dan nakon što je Matić kleknuo pred spomen-obeležjem na Ovčari. „Izražavam veliko žaljenje zbog svega onoga što se dogodilo ovom gradu i građanima ovog grada tokom ratnih godina“, rekao je Matić, ocenjujući da zajedničke komemoracije mogu samo da pomognu u traganjima za nestalima.
Za ovakvu politiku Plenković nema jednoglasnu podršku javnosti u Hrvatskoj. Štaviše, glavni oponent mu je donedavni HDZ-ovac, spomenuti gradonačelnik Vukovara Ivan Penava, koji se pridružio Domovinskom pokretu Miroslava Škore. Ali situacija se, bar na simboličnom nivou, kreće nabolje, i deklariše se politička volja za uvažavanjem međusobnih stradanja.
Radna grupa istraživanje ratnih zločina osnovana tokom prethodnog Plenkovićevog mandata, kako se saznaje, radi na promeni okvira saradnje Zagreba i Beograda po pitanju ratnih zločina, kako bi se istražni i sudski procesi ubrzali i učinili efikasnijim. Jer, teško je očekivati da će žrtve i njihove porodice spremno da prihvate pomirenje sve dok se susreću sa svojim neosuđenim zlostavljačima i dok se, samo na vukovarskom području, traga za 386 nestalih. Ali i sve dok osuđenici za ratne zločine nesmetano učestvuju u javnom životu, ne kao pokajnici, već kao heroji.