Da li je propala latinoamerička levica?

„Ideja da će Latinska Amerika da osvoji novu poziciju u svetskom ekonomskom poretku i da će da etablira novu razvojnu strategiju je propala“, tvrdi Ginter Majhold, zamenik direktora nemačke fondacije „Nauka i politika“ koji trenutno predaje na Humboltovoj katedri u Meksiku. Takozvane „progresivne“ vlade nisu uspele da stvore novu zajedničku paradigmu, kaže on: „Na kraju je svaka od tih zemalja krenula svojim putem.“

Ipak, iako se putevi svake od tih zemalja razlikuju, Majhold vidi jedan zajednički imenitelj: „sistematsku tendenciju za ustaljivanje aktuelnih vlada na vlasti“. Tako u Urugvaju 1. marta 75-godišnji bivši predsednik Tabare Vazkez smenjuje 75-godišnjeg predsednika Hozea Muhiku. „To je generacijski problem, uvek se sreću iste osobe“, kaže Majhold. Kontinuitet u vladama i strankama doveo je do stagnacije levičarske politike.

Socijalisti sami među sobom

Takozvani „progresivni“ političari upadljivo često se zalažu za kadrovski kontinuitet. U Boliviji je tako šef socijalističke stranke MAS Evo Morales predsednik od 2006. godine. Njegov ekvadorski kolega Rafael Korea uselio se u predsedničku palatu godinu dana kasnije i trenutno vlada u trećem mandatu.

U Venecueli je Hugo Čavez još 1999. propagirao „socijalizam 21. veka“. Od Čavezove smrti 2013. godine, njegov naslednik Nikolas Maduro trudi se da nastavi njegovo političko nasleđe. Pritom je učešće opozicionih političara nepoželjno – kako je pokazalo i nedavno hapšenje jednog od poslednjih preostalih kritičara Madura – gradonačelnika Karakasa Antonija Ledezme.

Argentinom od 2003. bez prekida vlada porodica Kirhner. Nakon Nestora Kirhnera, u predsedničku fotelju je 2007. sela njegova supruga Kristina Kirhner. „Nakon trećeg, odnosno četvrtog reizbora, vlade koje više nisu ni nove niti progresivne, osim sa socio-ekonomskim problemima, suočene su i sa zahtevima za više mogućnosti da se participira u vlasti i više transparentnosti“, kaže Derte Volrad, direktorka predstavništva nemačke fondacije „Fridrih Ebert“ u Buenos Ajresu. Ona smatra da su, nakon godina provedenih na vlasti, te vlade suočene s novim izazovima.

Manje siromaštva, više demonstracija

Tih izazova ima poprilično. Argentina se bori s padom u ekonomiji, rastom nezaposlenosti i posledicama tehničke platežne nesposobnosti do koje je došlo zbog spora sa poveriocima argentinskih državnih dugova. Državni prihodi Venecuele kopne zbog pada cene nafte, a manjak deviza dovodi do problema u snabdevanju građana. Brazil stagnira. Jedino Urugvaj, Bolivija i Ekvador beleže stabilan privredni rast.

Pritom su vlade latinoameričkih zemalja još na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u septembru 2014. u Njujorku pohvaljene za uspešno suzbijanje siromaštva. Prema navodima Svetske banke, u tom regionu se ekstremno siromaštvo u periodu između 1990. i 2010. godine prepolovilo. Računa se da se oko 50 miliona ljudi „popelo“ u srednju klasu. Posebno uspešni u suzbijanju siromaštva smatrali su se Brazil, Bolivija i Peru.

Ali već u poslednjem izveštaju o razvoju (Human Development Report 2014), Razvojni program Ujedinjenih nacija (UNDP) upozorio je da taj napredak „ne bi trebalo da se podrazumeva“. „Moramo se zapitati da li su ta poboljšanja sigurna ili se mogu ponovo vratiti na staro eksplozijom cena prehrambenih artikala, prirodnim katastrofama, ratovima i finansijskim krizama“, navodi se u izveštaju.

Za poznavaoca regiona Gintera Majholda, levica u Latinskoj Americi je ipak više od političkog koncepta koji funkcioniše samo u dobrim vremenima, odnosno dok ekonomija raste. Ima vlada koje su se i u krizi dobro držale, podseća on i kao primer navodi Ekvador, iako su se i u toj zemlji prihodi od nafte smanjili. „Ipak, regionalno etabliranje levičarskih koncepata je propalo“, objašnjava Maihold: „Ne postoji jedna latinoamerička, već samo različite, nacionalne levice.“