1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Demohrišćani protiv crkvenog azila

Andrea Grunau24. februar 2015.

Mnoge nemačke župe brinu se o izbeglicama i nikome ne smeta kada se ta briga svodi na prikupljanje odeće i hrane. Ali kada je reč o „crkvenom azilu“, čuju se oštre kritike i to baš od stranaka sa hrišćanskim predznakom.

https://p.dw.com/p/1EgMk
Kirchenasyl in Tutzing
Foto: Pfarrei St. Joseph/Stefan Petry

„Policajci te tuku, nema vode ni hrane“ – tako 16-godišnji Ali (na naslovnoj fotografiji levo) opisuje stanje u izbegličkom logoru u Bugarskoj. Zato je pobegao u Nemačku. Međutim, pravila Evropske unije koja su svojevremeno usvojena u Dablinu određuju da se postupak za dobijanje azila sprovodi u onoj članici EU u koju je izbeglica najpre stigla. Zbog toga nemačke vlasti žele da tog mladog Avganistanca pošalju nazad u Bugarsku. On se toga boji. Sada živi u zgradi katoličke župe Sveti Josif u bavarskom gradu Tucingu – kao „crkveni azilant“.

Ali je traumatizovan, priča župnik Peter Brumer (na fotografiji drugi s leva). Alijev otac ubijen je u Avganistanu, kontakt sa majkom i sestrama je prekinut. Brumer se zajedno sa dobrovoljnim pomagačima brine o Aliju i još jednom izbeglici. Istovremeno, pravnici od Saveznog ureda za migracije i izbeglice traže da Nemačka u tim slučajevima pokrene postupak za izdavanje azila. Vlasti se redovno obaveštavaju o crkvenom azilu i u svako doba bi mogle da dođu i odvedu izbeglice. One to ipak ne čine.

„Crkveni azil“ nije pravilo nego izuzetak

Deutschland, Thomas de Maiziere
Demohrišćanski ministar De Mezijer je protiv crkvenog azilaFoto: picture-alliance/dpa/A. Heimken

Župnik Brumer ne shvata zašto je nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer u jednom intervjuu govorio o „zloupotrebi crkvenog azila“. Taj hrišćansko-demokratski političar (CDU) izjavio je da kao ministar odbija mogućnost te vrste azila – „načelno i fundamentalno“, ali da bi kao hrišćanin mogao da „ponekad oseti samilost, ali tada govorimo o četiri, pet, šest, deset slučajeva godišnje“. Ministar je naglasio da ni Crkva ne sme da se postavi iznad zakona i kao primer naveo šerijatsko pravo, „neku vrstu zakona za muslimane“. To poređenje nije samo za župnika Brumera „krajnje neumesno“. On i svi drugi koji podržavaju crkveni azil smatraju sami sebe „apsolutno lojalnim državljanima“ koji crkvenim azilom, kao poslednjim sredstvom u opravdanim i izuzetnim slučajevima, žele da ojačaju upravo pravnu državu, tj. da očuvaju ljudska prava.

Crkveni azil zaista je redak izuzetak. Ekumenska savezna radna grupa „Azil u crkvi“ u čitavoj Nemačkoj je izbrojala samo 360 slučajeva, od toga je više od stotinu dece. U velikoj većini slučajeva reč je, kao i u Tucingu, o tzv. „dablinskim slučajevima“. Diter Miler iz Isusovačke službe za izbeglice navodi Bugarsku, Mađarsku, Italiju, Maltu, Slovačku i Rumuniju kao „kritične zemlje“ u Evropskoj uniji, u kojima, prema izveštajima izbeglica i humanitaraca, postoji nedovoljno snabdevanje i u kojima se krše ljudska prava. U slučaju Grčke, Nemačka je već ranije odlučila da privremeno ne vraća potražioce azila u tu zemlju. Nemački sudovi su više puta presudili da izbeglice ne moraju da se vrate u određene članice EU, kaže isusovac Miler. No, dodaje, ne u svim sličnim slučajevima. „To je lutrija“, konstatuje Miler. Ovaj isusovac posreduje i savetuje župe poput one u Tucingu oko pitanja crkvenog azila i naglašava da na crkveni azil otpada manje od 0,3 odsto od ukupno 173.000 podnesenih zahteva za azil, koliko ih je bilo prošle godine.

Prastara tradicija, posebno u Bavarskoj

Symbolbild Christen und Muslime, Kirchenasyl
Crkveni azil bez obzira na veruFoto: picture-alliance/dpa/H. Tittel

Zanimljivo je da baš političari iz stranaka koje u svom imenu imaju izraz „hrišćanske“, CDU i CSU (tzv. stranke Unije), imaju problema sa crkvenim azilom. Pre ministra De Mezijera, šef poslaničkog kluba stranaka Unije u Bundestagu Folker Kauder ocenio je da je crkveni azil „krajnje problematičan“. I dok se političari iz redova Socijaldemokratske stranke (SPD), Zelenih i Levice zalažu za zadržavanje prava na crkveni azil, bavarski premijer Horst Zehofer (CSU) je protiv. Pri tom crkveni azil, koji počiva na hiljadugodišnjoj tradiciji, postoji u crkvama još od biblijskih vremena. A naročito je raširen u Bavarskoj, u kojoj parlamentarnu većinu ima Hrišćansko-socijalna unija (CSU). Bavarsko Ministarstvo unutrašnjih poslova registrovalo je 162 osobe sa crkvenim azilom. „Mi smatramo da to nije spojivo sa pravnim poretkom“, kaže portparol Ministarstva i dodaje da se, bez obzira na to, u crkvene prostorije ipak ne ulazi bez pristanka crkvenog osoblja.

I u župi Sveti Korbinijan u Minhenu, u kojoj je odrastao Diter Miler, 2014. godine je živela mlada avganistanska porodica sa dvogodišnjom ćerkom. Oni su se plašili povratka u izbeglički logor u Slovačkoj gde nisu dobijali odgovarajuću hranu za devojčicu. Porodica je u župi provela šest meseci, a nakon toga su, prema do sada važećem pravu, imali pravo na pokretanje postupka za dobijanje azila u Nemačkoj. Organizacija „Azil u crkvi“ procenjuje da je do sada u 70 do 90 odsto svih slučajeva dozvoljen ostanak izbeglica u Nemačkoj. Savezni ured za migracije i izbeglice poštuje crkveni azil, kaže predstavnica Ureda za DW i dodaje: „Savezni ured u slučajevima crkvenog azila ne podnosi krivične prijave, ni protiv predstavnika Crkve niti protiv potražilaca azila.“

Eine junge afghanische Flüchtlingsfamilie im Kirchenasyl
Avganistanska porodica je 2014. godine utočište našla u župi Svetog KorbinijanaFoto: SJ-Bild/Leopold Stübner SJ

Od proglašenja svetim, do pretnji smrću

Župnik Peter Brumer ni u kom slučaju ne dopušta da ga iko pokoleba u njegovom angažmanu i upozorava da ljudi koji se zalažu za izbeglice ne bi smeli da se proglašavaju kriminalcima. Brumer ima dvadesetogodišnje iskustvo sa crkvenim azilom. „Od proglašavanja svecem, pa sve do pretnji smrću – svega je bilo“, priseća se reakcija na svoj rad. Godine 1995. je u župnu zgradu kod Augsburga primio mladu Kurdkinju sa dvoje male dece. Raspoloženje u Nemačkoj tada je bilo naelektrisano, a nakon rasističkih napada 1993. pooštreno je pravo na azil. Bavarski političari i pravosuđe vršili su pritisak, a Brumer je pozvan na razgovor u Državno tužilaštvo. Istovremeno, morao je da noću poziva policiju kako bi ih zaštitili od „pretnji rasističkih nastrojenih ljudi da će zapaliti župnu zgradu“.

O tom slučaju izveštavali su i nemački i strani mediji. Kurdska porodica danas živi u Holandiji, a župnik Brumer još ima kontakt sa njima. Sada se nada da će se Ali osloboditi straha od neizvesne budućnosti i da će mu u Nemačkoj biti pokrenut postupak za dobijanje azila. Brumer osim toga veruje da je za Tucing, jednu od najbogatijih nemačkih župa, dobro što u njoj već nekoliko godina žive potražioci azila. On priča kako je baš čuo da se jedan potražilac azila iz Afrike brine o obolelima od demencije: „To je mlad čovek koji se prema starim ljudima ophodi sa velikim poštovanjem.“