Deset godina kasnije: kraj odiseje grčke ekonomije?
23. april 2020.
Godina je 2010. A dan 23. april. Kao Itaka je tadašnjem socijaldemokratskom grčkom premijeru Jorgosu Papandreuu poslužila panorama luke na ostrvu Kastelorizo (naslovna fotografija). Papandreu je tu objavio da je nevolja teška: Grčka više nije sposobna da plaća svoje dugove i mora da potraži pomoć.
Svetskom tržištu kapitala sve manje se dopadalo to kako se u Grčkoj odnose prema novcu, pa su kamate na pozajmice sve više rasle – sve dok Atina to više nije mogla sebi da priušti. Priskočila je Evropska unija sa programom kredita teškim 110 milijardi evra kako bi se, u narednih 18 meseci kako-tako povratilo poverenje investitora. Ali tu finansijsku injekciju Grčka je trebala to plati bolnim reformama i rezovima.
Napredak je trebalo da proverava tzv. „Trojka“ – predstavnici Europske komisije, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda. Ali velike muke zadavale su čak i sitne promene. Samo jedan primer: bile su potrebne čitave dve godine da se mleko za bebe više ne prodaje samo u apotekama, već – i to mnogo jeftinije – i u samoposlugama. Čak su i protiv toga neki u Grčkoj protestovali.
Korak napred, dva koraka nazad...
A da ne govorimo o besu zbog smanjivanja plata službenicima i manjim penzijama, što je u nekim slučajevima ispalo i do 40 odsto manje. Sve to je neminovno vodilo do žestokih okršaja i na ulicama i u parlamentu, iznenadnih promena vlada i stalnih svađa s Briselom. Tek 2018, šest i po godina kasnije nego što je bilo planirano, Grčka je izašla iz spasilačkog programa. Grčki konzervativni poslanik u Evropskom parlamentu Jorgos Kircos smatra da su krivci za to i jedna i druga strana: „S jedne strane, evropski partneri umanjivali su problem u Grčkoj kako ne bi uplašili sopstvene birače, ali i u Atini su svaka vlada i kompletna opozicija sve vreme udarali ko u klin, ko u ploču, a pritom stalno optuživali Evropu da je kriva za sve.“
Premijer Papandreu je platio cenu: povukao se već 2011, i mada je nekada važio za nadu Grčke, danas je njegova stranka beznačajna.
Da li je Grčka spašena? Profesor ekonomije na Univerzitetu u Atini Panajotis Petrakis je po tom pitanju oprezan: grčka privreda pre svega zavisi od turizma i njenja struktura se za sve ove godine gotovo uopšte nije promenila. Nije se promenila ni navika države da pozajmljuje novac, ako se pogledaju apsolutni iznosi. Ipak, dobilo se donekle na vremenu: „Dogovoreno odlaganje otplate dugova je praktično isto što i opraštanje tih dugova“, smatra profesor Petrakis.
Kad ne bi bilo novih grešaka...
Prema tome, Grčka bi zaista – tamo negde 2030. – mogla konačno da pristane u sigurnu luku. Ako ne bi bilo nekakvih grešaka. I MMF je u doba krize opasno potcenio opasnost problema likvidnosti u Grčkoj „u punom opsegu“, što su još 2013. priznali i ekonomisti te organizacije.
Profesor ekonomije Petrakis nerado priznaje da političari u Atini „nisu uvek bili svesni obima problema u ekonomiji“ i podseća da su čak i 2015. širili uverenje da postoji i neki drugi način da se izađe iz nevolje. Ali taj drugi put je, kaže, vodio u katastrofu. To su vremenom morali da shvate čak i populisti levičarske Sirize koja je 2015. došla na vlast uz obećanje da će okončati mere štednje.
Tadašnji premijer Aleksis Cipras, a još više njegov ministar finansija Janis Varufakis, pozvali su građane da na referendumu da li Grčka i dalje mora da štedi. Odgovor građana mogao se očekivati, ali ne i reakcija Ciprasa. Grci su, naime, odbacili štednju, ali je paralelno s tim tadašnji nemački ministar finansija Volfgang Šojble zapretio Atini da će morati da se oprosti od zajedničke valute, evra.
Cipras je onda odjednom okrenuo kormilo i u parlamentu ipak izvojevao odluku o merama štednje po ukusu EU i MMF. Sve do danas se ne zna tačno da li je nemački ministar finansija uopšte smeo da tako preti Grčkoj i da li se o tome dogovorio sa bilo kim, recimo sa kancelarkom Angelom Merkel. S druge strane, grčki ministar financija Varufakis bio je uveren da je i to cena koju treba platiti. Epilog je poznat: danas je on na čelu još levje stranke koja je takođe u parlamentu i najžešći je protivnik nekadašnjeg kolege, Aleksisa Ciprasa.
Opasni tesnac i nemirno more pandemije
A i Ciprasova Siriza doživela je poraz: u julu prošle godine novi premijer postao je Kirjakos Micotakis koji je jasno najavio da će imati više sluha za investitore s međunarodnog tržišta novca. Onda je došlo leto koje je i u Grčkoj bila odlična turistička sezona. Iz Atine su počele da stižu i dobre vesti: suficit je rastao, na berzi u Atini poslovi su išli dobro. Sada i sama može da dogovara povoljne kredite, između ostalog i iz SAD.
Još uvek se vodi žestoka rasprava čija je to zasluga: liberalne politike sadašnje vlade ili mera štednje, kako to tvrde opozicioni socijalisti. Bilo kako bilo, činilo se da je Grčka zašla u mirnije vode.
Ali sada je došla pandemija. Ekonomija je stalo, a u Grčkoj se boje i da pomisle kakva će biti turistička sezona – lako je moguće: gotovo nikakva. Bivši grčki ministar finansija Gikas Harduvelis smatra da bi recesija ove godine mogla da iznosi pet odsto, ali ekonomista Petrakis misli da je bivši ministar čak i sa tom crnom brojkom optimista. Petrakis navodi izvore MMF koji Grčkoj predviđa minus od deset procenata. Takav pad ta zemlja nije doživela još od najveće krize 2011.
Ali baš kao i svi ozbiljni ekonomisti, i prof. Petrakis priznaje da naprosto ne zna šta donosi budućnost sa ovom pandemijom. Privreda je „gladna“ i u suštini spremna da se što pre vrati u normalu. Možda u tom zaletu čak i premaši stanje od pre izbijanja pandemije. Onda bi i brojke mogle da budu manje mračne.
A ako se to ne dogodi? „Šta da vam kažem. Onda ćemo morati sve ponovo da računamo“, kaže bivši ministar Harduvelis. Onda će i sigurna luka za Grčku, i nakon više od deset godina, ostati tamo negde daleko na pučini...