Dečija igra – svet kao eksperimentalno polje

„Mama, vidi!“, viče sin iz dvorišta. Sa detetom iz komšiluka, od stolica i drugih stvari koje su obično u dvorištu, napravio je parkur. Sada je važno prepreke savladati što je brže moguće. Dečaci s oduševljenjem kreću u akciju.

Ja sam manje oduševljena. Na kraju krajeva, to su stolice, a ne sprave za gimnastiku – veoma odraslo zaključujem. Ipak, potiskujem nagon da prekinem igru skakanja po stolicama, jer se u istom trenutku setih reči pedagoškinje Renate Cimer sa univerziteta u Osnabriku: „Uvek želim da deca imaju mnogo više prostora za igru. Raspoloživ prostor je često isuviše ograničen.“

Ko još od roditelja voli da vidi kako sofa i krevet služe kao trampolina, a sto i stolice kao sprave za penjanje? Dobar nameštaj može da se ošteti. Pitanje koje odrasli postavljaju glasi: da li to tako mora da bude?

Gimnastika, penjanje, trčanje, skakanje, kopanje rupa… Stalna zloupotreba predmeta za domaćinstvo? Da, mora tako, kaže Renate Cimer. Kroz igru se dete priprema za životne izazove.

Igru ne bi trebalo da podstiču odrasli

„Dete koje eksperimentiše sa svojom okolinom otkriva prirodne zakone“, kaže Renate Cimer. Lopta pliva na vodi, kamen tone. Isprobavajući, dete otkriva kako stvari funkcionišu.

„Za to je detetu potreban slobodan prostor. To ne može da nauči igrajući društvene igre ili slušajući priče“, ističe pedagoškinja. Međutim, sa slobodnim prostorima je problematično, posebno u gradovima.

Doduše, pravo deteta na slobodno vreme i igru predviđa i član 31 konvencije o pravima deteta UN. Komitet UN za dečija prava uz to naglašava da tu igru treba igrati dobrovoljno i samostalno, a ne da je podstiču odrasli. Ali stvarnost na mnogim mestima izgleda drugačije.

Ograđena igrališta sa nemaštovitim spravama za penjanje, često uništenim – tako izgleda prostor namenjen deci u mnogim gradovima. Istovremeno sam srećna i zahvalna kada se moj sin kroz gust saobraćaj bezbedno probije do travnatog fudbalskog terena.

-pročitajte još: Nastava srpskog jezika u školama u Nemačkoj

Prema jednom istraživanju fondacije Konrad Adenauer iz 2018, u Nemačkoj je 1950. godine na svako treće dete dolazio po jedan automobil. Godine 2013. odnos se preokrenuo u korist vozila: četiri automobila po detetu. Taj trend će verovatno nastaviti tako da se kreće.

Onaj ko bezbedno stigne do igrališta, ima posla ne samo sa dosadnim spravama za igru, već i sa preterano opreznim roditeljima.

Mnogo straha, malo poverenja

„Rast anonimnosti i sve veći osećaj nesigurnosti, uz strah od gubitka kontrole, vode ka tome da roditelji ne smatraju da je igra na otvorenom i bez nadzora, bezbedna i bez sukoba“, navodi se u analizi fondacije Konrad Adenauer.

I meni je poznat taj osećaj. Kada se moj sin negde penje, ja skrenem pogled. Strategija je utoliko uspešna, da on može da radi šta je naumio. Kroz igru dete ne otkriva samo stvari o svom okruženju, već otkriva i samu sebi.

Ko sam ja i šta (ne) mogu?

„Igra ima veliki uticaj na razvoj svakog deteta“, kaže Renate Cimer. „Deca kroz igru neprestano isprobavaju šta mogu, a šta možda ne mogu.“ Važni psihološki procesi koji se pokreću igranjem imaju veliki uticaj na samopouzdanje deteta.

I prijatelji su neophodni na tom putu samootkrivanja. „Pravila, saradnja, usaglašavanje, igranje na istoj ili suprotnoj strani – sve to podstiče socijalni razvoj“, kaže Cimer.

Brojne pozitivne aspekte igranja potvrđuju i naučne studije, dodaje pedagoškinja. Činjenica koja bi i roditelje kojima pedagogija nije najjača strana trebalo da uveri u važnost izgradnje tornja od kockica, zamka od peska ili nestabilne kućice na drvetu.

Za odrasli mozak teško je da shvati da nešto tako edukativno i važno poput dečije igre istovremeno pričinjava toliko zadovoljstva i usrećuje.

Biti ovde i sada

„Kada se deca igraju ne radi se o tome da se nešto nauči ili postigne, kaže Teo Tope, psiholog sa lajpciškog instituta Maks Plank za evolucijsku antropologiju. Nijedno dete se na igralištu ne penje naokolo kako bi poboljšalo motoriku. Igra je uvek dobrovoljna i dolazi od samog deteta.

„Kada se deca igraju, oni su ovde i sada, i u neposrednoj razmeni sa svojom okolinom“, objašnjava Tope. Deca utiču na svoju okolinu tako što recimo naprave prolaz od kockica. Okolina takođe deluje nazad, tako što dete sada može da izgradi figuru koja će proći kroz taj prolaz.

„Ta neprestana razmena sa okolinom je neverovatno korisna, dovodi do velikog opuštanja, a istovremeno i do velike koncentracije“, kaže Tope. To je ono što deci omogućava učenje.

Učenje bez pritiska

Ono što je takođe korisno za efekat učenja jeste to da se u igri ne radi ni o čemu presudnom. „Kada u igri izgubim, uvek mogu da kažem da je to bila samo igra“, kaže psiholog. Testirati samog sebe, motorički i kognitivno, isprobavati strategije i ponovo ih odbacivati, biti kreativan – to igra omogućava.

„Biti ovde i sada, odraslima pada veoma teško“, ocenjuje Tope. Mi smo sa našim mislima najčešće na sve strane, a ne samo na onom što trenutno radimo. „Zato smatram da nam veoma teško pada da shvatimo dečiju igru.“

Taj nedostatak razumevanja je na kraju krajeva ono što preti i ugrožava dečije prostore za igru. Koliko to daleko ide, jasno se videlo za vreme ograničenja zbog korone, kada je deci potpuno bio onemogućen pristup igralištima.

Renate Cimer za takve mere nema ni malo razumevanja. „Deluje mi kao da bi najpre u našim glavama morali da razvijemo više prostora za igru“, kaže pedagoškinja. Zar nije i tu, kao u supermarketima, mogao da se ograniči broj dece?

Umesto toga, debata se dugo vrtela isključivo oko toga da li treba zatvoriti ili otvoriti obrazovne ustanove. Kao da učenje i igra nisu usko povezani. Kao da je igra luksuz koji je potrebno sebi priuštiti.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android