Sve se odigralo veoma brzo. Još u utorak (22.9.) je prvi čovek Folksvagena pokazivao želju da se bori i spasi i svoj i ugled koncerna. Obećavao je punu transparentnost. Samo 24 časa kasnije, era Vinterkorna postala je istorija. I dobro je što je tako jer se radi o dobrom glasu celokupne autoindustrije, odnosno nemačke industrije u čitavom svetu. Zbog toga je Folksvagenu potreban novi početak.
Martin Vinterkorn je bio menadžer „stare škole“. Više je bio patrijarh, nego šef Upravnog odbora jednog svetskog koncerna. To nije bilo u skladu s današnjim vremenom. Najmoćniji čovek njemačke privrede morao je da ode jer je izgubio kontrolu nad „sopstvenim“ koncernom, koncernom koji je odveo do svetskog vrha. Međutim, kada izbije kriza, onda se nekadašnji uspesi brzo zaboravljaju. Pre samo nedelju dana on je za članove Nadzornog odbora bio „najbolji mogući menadžer“, a sada je izgubio poverenje i kontrolu. Očigledno je da na kriznoj sednici u sedištu koncerna u Volfsburgu nije ostavio dobar utisak.
Članovi Odbora nisu imali drugog izbora osim da tog menadžera smene. On sam nije hteo da ode dobrovoljno, a samo nekoliko dana ga je delilo od produženja ugovora. Ali produženje je u ovom trenutku bilo nezamislivo i to ne samo zbog pravnih razloga. Na kraju su očigledno svi bili složni: predstavnici sindikata zabrinuli su se za 600.000 radnih mesta širom sveta, a akcionari za svoj kapital i ugled.
Za menadžera Vinterkorna, krunisanog samim uspesima, ovo je sigurno bio najgori dan u životu. Njegova spektakularna karijera okončana je u gomili krhotina. Pri tom je, pre samo šest meseci, mogao to da izbegne da je tada ustupio svoje mesto nekom mlađem. Ali Vinterkorn je propustio pravi trenutak za to.