Dosta je milion

Dve su stvari u Americi izvesne: umrećeš i platićeš porez. Vrapci na grani znaju da Al Kapone nije pao ni zbog mafijaške hobotnice čija je glava bio, ni zbog leševa osvanulih po predgrađima Čikaga, ni zbog ilegalne prostitucije, kockanja i reketiranja – nego jer je utajio 200.000 dolara od poreskih vlasti. Tako i danas opstaje uverenje da baš svako mora do poslednjeg centa da plati čuvenom IRS-u (Internal Revenue Service), američkoj federalnoj službi za ubiranje poreza. Uverenje koje je zapravo mit, kako će ovde dalje biti pokazano. Jer itekako je moguće uteći američkim poreznicima, a onda negde daleko biti ugledni građanin pa čak i ministar. No nije mit da Amerikanci svoje dužnike ne zaboravljaju i da o njima revnosno vode dokumentaciju.

Pakovanje kofera

Uvid u revnost staje samo deset dolara. Za toliko bilo ko može dobiti zvanični izvod iz dokumenata bilo kog američkog poreskog obveznika – to je javni podatak jer treba da znate sa kim poslujete, da li duguje za porez i da li mu zbog toga preti plenidba imovine. Ime na izvodu koji je overen 20. jula ove godine – dakle veoma svež – i koji DW ekskluzivno objavljuje dobro je poznato: „Sasa Radulovic“, s nekadašnjom adresom u Aveniji Drejk u gradiću Barlingejmu, Kalifornija. Iza drvoreda mali travnjak i prostrana kuća sa garažom – adresa na kojoj je živeo Saša Radulović, nekada po sopstvenoj tvrdnji jedan od pionira Silicijumske doline, danas u Srbiji narodni poslanik pokreta Dosta je bilo. Sa te adrese je, kada nema gužve, samo dvadesetak minuta vožnje do San Franciska na sever i nešto više do Silicijumske doline na jug.

Na izvodu stoji da dug Saše Radulovića za porez za 2000. godinu iznosi nešto više od 30.000 dolara, dok je dug za 2002. veći od milion dolara. U zbiru to daje ravno 1.069.670 dolara i 25 centi. Zbog neplaćenog poreza je američki IRS 14. jula 2005. obznanio založno pravo u korist Sjedinjenih Država „na svu imovinu ili prava na imovinu poreskog obveznika u iznosu ovog poreza i dodatnih kazni, kamata i troškova koji mogu nastati“. To u prevodu znači da država stavlja šapu na sve što Radulović ima u zemlji – nekretnine, ušteđevina, automobili, stvari od vrednosti – dok joj se porez ne plati. „Obaveštenje o upisu založnog prava je i upozorenje potencijalnim poveriocima da dužnik možda neće moći da ispuni svoje finansijske obaveze prema njima“, objašnjava za DW advokat Edvard Gudmen, partner u njujorškoj kancelariji Ingram Yuzek Gainen Carroll & Bertolotti. Da bi potencijalni poverioci znali s kim posluju, Poreska uprava je takođe obavezna da izbriše založno pravo čim dužnik namiri svoj dug. To se u Radulovićevom slučaju nije desilo. Stoga Gudmen potvrđuje da dug nikada nije plaćen.

Ali u trenutku kada je založno pravo aktivirano, Saša Radulović je svoje poslove u Americi već pozavršavao, spakovao kofere, i sa suprugom i decom otišao u Srbiju. Da mu, kako piše u biografiji na sajtu dostajebilo.rs, deca ponovo progovore srpski. Taj zov maternjeg jezika ostavio je američke poreznike praznih ruku. Kako nam je Gudmen objasnio, poreska dugovanja zastarevaju za deset godina, ali se ovaj rok produžava za vreme koje dužnik boravi u inostranstvu – ukoliko je taj boravak duži od šest meseci. Založno pravo se automatski briše nakon deset godina, ali IRS može zatražiti poništenje brisanja i ponovni upis. U slučaju Radulovića, koji je praktično svo vreme van SAD, poreznici još čekaju na svoj milion.

Pionir Doline

Šifra poreza 1040 otkriva da se radi o porezu na prihod, ali nisu javni podaci o tome kako je Radulović taj prihod stekao. Prihod je sve što leže na privatni račun – plata, bonusi, honorari, dividende, kamate… Izvesno je međutim da je 2002, godina u kojoj je nastao golemi dug, za Radulovića bila berićetna. Jer, da biste prema poreskim stopama iz te godine nakupili milion dolara duga, neophodno je da zaradite bruto-iznos od makar 2,5 miliona dolara. To sve još nikako ne znači da je Radulović utajio porez. Utaja poreza je „svesna, prevarna radnja“ te stoga predstavlja krivično delo, navodi Gudmen. „Samo neplaćanje prijavljenog poreza ne predstavlja krivično delo, ali svakako podleže novčanim kaznama i kamatama.“

Tih je godina Saša Radulović prvi čovek softverske kompanije True Spectra koja je razvila u to vreme napredni softver za čuvanje i sortiranje fotografija na serveru. Usluga je bila popularna kod kompanija koje su svakodnevno objavljivale veliki broj fotografija pa je i True Spectra rasla. Radulović je svoju kompaniju 2001. suvereno predstavio u trominutnom intervjuu na kanalu CNN Financial News (koji više ne postoji), gde se svaka sekunda promocije papreno naplaćivala. Prema tvrdnjama samog Radulovića sa portala LinkedIn, firma na čijem je bio čelu imala je 150 zaposlenih i budžet od 10 miliona dolara godišnje. Avgusta sledeće godine usledila je prodaja kompaniji Scene7 koja danas pripada gigantu softverske industrije Adobe Systemsu. U pitanju je verovatno bila dvocifrena milionska suma, mada tačan iznos nije objavljen u medijima. Nije poznato ni da li je Radulović imao vlasničkog udela.

Iste godine (2002) Radulović i supruga prodaju kuću u Aveniji Drejk u Barlingejmu koju su kupili samo godinu i po ranije. Kuća je Radulovića koštala 1.575.000 dolara, zbog čega je od Bank of America uzet kredit od milion dolara, odmah delimično refinansiran pozajmicom od 550.000 dolara koju je Raduloviću dala sopstvena firma True Spectra. Radulovići su kuću očigledno u potpunosti otplatili, pošto su i banka i firma koji su im pozajmili novac skinuli hipoteku sa te nekretnine. Skup je to i sve popularniji krajičak Kalifornije, pa je Radulović kuću prodao za nešto veće novce – za 1.627.000 dolara, jednom lokalnom knjigovođi. No priča o porodičnoj kući ovde je samo digresija.

Stečajne godine

Radulović u Srbiji postaje poznat kao „ekonomski analitičar“, iako je u Sarajevu stekao diplomu inženjera automatike i elektronike. Već oktobra 2005. stiče licencu za stečajnog upravnika, ukazuje se kao „portfolio menadžer“, prema sopstvenim tvrdnjama savetuje Asocijaciju za mala i srednja preduzeća, Savet Evrope, OEBS, američko Ministarstvo pravde, Ambasadu SAD… Javnosti postaje poznat kao stečajni upravnik u desetini većih firmi te kao bloger britke tastature na portalu B92. Tamo kritikuje posebno ekonomsku politiku u Srbiji, a desetine kratkih tekstova posvećuje baš poreskom sistemu. Piše o potrebi da poreska stopa bude progresivna, tako da bogatiji državi daju veći procenat nego siromašni. „Nigde nisam plaćao manji porez nego u Srbiji“, piše Radulović u oktobru 2009. godine. „U poređenju sa Nemačkom, Kanadom i USA, Srbija je poreski raj. Za mene.“

Imidž beskompromisnog stručnjaka lansirao je Radulovića i u planove tada prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića koji ga je uveo u kabinet na mesto ministra privrede. O razlozima razlaza njih dvojice poznato je manje-više sve. Kao i tome šta Radulović danas misli o Vučiću. Simpatičnom kampanjom, pre svega na društvenim mrežama, njegov pokret Dosta je bilo ove godine je postao četvrta politička snaga u Srbiji. Radulović je uspeo da animira apstinente pričom da u Srbiji treba iskoreniti blato stranačkog zapošljavanja, partokratije, korupcije, da treba pravosuđu i medijima dati slobodu. I da državna birokratija i politika treba da budu prozirni poput stakla. Transparentnost, dakle, pre svega.

Raduloviću je zabavno

Svoje poreske repove iz SAD Radulović, međutim, nikada nije pominjao. DW danima nije uspeo da razgovara sa njim. Ovog jula je nekoliko bulevarskih medija naklonjenih Aleksandru Vučiću s jedne stranice na Fejsbuku preuzelo određene informacije o Radulovićevom dugu. One su objavljene krnje i neprovereno, u tabloidnom maniru, pa nije ni čudo što su ih ozbiljniji mediji ignorisali kao još jednu epizodu lova režimskih novinara na opoziciju.

Radulović, čije napise na Tviteru prati 40.000 ljudi, o svemu se preko te društvene mreže oglasio 13. jula: „Ja naravno nemam nikakave poreski dug. A ova priča o MILION DOLARA je toliko groteskna da Vučićev propagandni tim postavlja nove standarde.“ Dodao je: „Deca me zezaju: gde si sakrio pare, daj i nama malo :)“ Na opasku jednog korisnika da bi za Radulovića i one koji mu veruju bilo dobro da iznese i neki relevantan dokaz da nema poreski dug, a ne da samo kaže da je u pitanju laž, političar je odgovorio: „Više od toga im neću priuštiti :) Moraće sami. A i zabavno je :)“ Zabavno je bilo i „pres timu“ pokreta Dosta je bilo pa je objavio samoironičnu fotomontažu postera za film Ocean's 11, gde je Radulović zamenio Džordža Klunija.

Papir koji smo objavili deluje kao da američkom IRS-u u celoj priči baš ništa nije zabavno. Od kraja prošle godine federalni poreznici imaju pravo da poreskim dužnicima oduzmu pasoš ako dug prelazi 50.000 dolara. Tako nešto 2005, kada se Radulović odselio u Srbiju, još nije bilo moguće. Takođe, Sjedinjene Države sa šezdesetak zemalja imaju bilateralne poreske sporazume od kojih neki podrazumevaju da se imovina dužnika može zapleniti i u inostranstvu. Beograd i Vašington, međutim, nemaju nikakav sporazum ove vrste. Uostalom, ako je verovati imovinskoj karti, Radulović već 2013. kada je postao ministar nije imao ni prebijene pare. I danas, kaže, živi samo od poslaničke plate od 70.000 dinara.