Duga senka Homeinija

Otkako je Hasan Rohani postao predsednik juna 2013, u Teheranu duvaju neki drugi vetrovi. Umereni islamski sveštenici otvoreno govore o „saradnji sa Zapadom“ i o „više slobode za narod u Iranu“. Takve izjave dobro prolaze u inostranstvu, ali svima je jasno da novi predsednik ne može da sam da preokrene situaciju. Po iranskom ustavu, moć šefa države je ograničena, a u svim važnim pitanjima on mora da se obrati „vrhovnom vođi“ – ajatolahu. To je lako razumeti ako se uzme u obzir da se važeći ustav u velikoj meri oslanja na teorije ajatolaha Homeinija, čoveka koji je predvodio „Islamsku revoluciju“ 1979. godine.

Šah mora da ode!

Doduše, pokret koji je krajem sedamdesetih zatalasao Iran, bio je raznolik: obuhvatao je i komuniste i nacionaliste i liberale i sveštenike. Sve ih je povezivao jedan cilj, i jedna parola: „Šah mora da ode!“ Reza Pahlavi vladao je 25 godina, uz snažnu podršku Vašingtona: unutar Irana bio je dikatator, a u spoljnoj politici marioneta. Jaz između bogatih i siromašnih postao je ogroman, milioni Iranaca po selima živeli su ispod granice siromaštva, dok se malobrojna elita oko šaha razbacivala novcem.

Ipak, revoluciju su pre svega izneli građanski slojevi, kaže iranski publicista koji živi u Berlinu Bahrman Nirumand. On je bio svedok smene režima u Teheranu. „Iran je postao privredno važna zemlja zbog prihoda od nafte“, podseća Nirumand. „Zbog toga se u gradovima obrazovao relativno veliki srednji sloj i ti ljudi su tražili da se njihov glas čuje.“ Ti članovi pokreta priželjkivali su slobodan i liberalan Iran. To je jedan od razloga zbog kojeg su 1978. mnogi demonstranti nosili slike demokratski izabranog premijera Mohameda Mosadega, koji je 1953. godine svrgnut uz pomoć CIA.

Islamisti su preuzeli glavnu reč tek kasnije. „Homeini je bio najoštriji kritičar šaha među sveštenim licima“, kaže Reza Hajatpour sa Univerziteta u Erlangenu. Tokom egzila u Parizu, Homeini je držao vatrene govore protiv režima u Teheranu. Obećavao je pomoć za siromašne, ali i da će okončati „zapadnjačku dekadenciju“ u krugovima bliskim dvoru. Homeini se zalagao za stvaranje „islamske republike“, a Iranci su tu ideju dočekali sa oduševljenjem, seća se Bahman Nirumand: „Ljudi su razmišljali ovako: republika – to zvuči dobro, a islam – pa, dobro mi i jesmo islamska zemlja. Tada niko nije govorio da je cilj potpuna islamizacija države.“

Kratkotrajno „proleće slobode“

U početku je zaista izgledalo da će mule i liberali sarađivati. Prvog februara 1979, Homeini se vratio iz egzila. Samo četiri dana kasnije, imenovao je liberalnog političara Mehdija Bazargana za predsednika prelazne vlade. „Ali već u to vreme bilo je jasno da postoje razlike u mišljenju između klera i liberala“, seća se Reza Hajatpour. Pristalice Homeinija su, naime, brutalno eliminisale gotovo sve pristalice šaha i počele da uspostavljaju islamistički poredak u društvu. Važno je pomenuti da je u tom trenutku velikom broju Iranaca zaista bilo dosta šaha Pahlavija i dekadencije njegovog dvora. „Protiv toga nisu bili samo islamisti, već svi“, kaže Bahman Nirumand. „Zbog toga je Homeini imao veoma plodno tle za kulturne promene.“ Na referendumu 1979, Iranci su sa velikom većinom prihvatili novi, islamistički ustav, skrojen po meri verskog vođe Ruholaha Homeinija.

Sva moć u rukama mula

Levičari i liberali ipak su smogli snage da nastave borbu za vlast. U januaru 1980, dva meseca nakon napada na američku ambasadu u Tehranu, Abolhasan Banisadr izabran je za predsednika. „Već se videlo da se kler sa tim ne slaže“, kaže Reza Hajatopur, „Oni su imali svog sopstvenog kandidata.“

Banisadr je postao neugodan protivnik za Homeinija, i stalno se bunio protiv diktata sveštentva. „Narod je bio podeljen“, seća se Bahman Nirumand, „i odlučio se tek kada je počeo rat Irana protiv Iraka. To je bilo, po rečima Hmeinija, 'dar od boga'.“

Tadašnji predsednik Iraka Sadam Husein napao je Iran u septembru 1980, uz ogromnu količinu američkog oružja. Dve države ratovale su osam godina. Na kraju nije bilo jasnog pobednika u vojnom smislu, a poginulo je gotovo milion ljudi. Što se tiče unutrašnje-političke situacije, kaže Nirumand, rat je osigurao vlast sveštenika, „jer je svaka opozicija mogla da se likvidira pozivanjem na spoljnog neprijatelja i zato što su stotine hiljada mogle da budu poslate na front. Pre svega, islamisti su mogli da sprovedu u delo svoju ideologiju mučeništva, umiranja za otadžbinu.“ Tokom rata, uklonjen je i Abolhasan Banisadr: okrivljen je za vojne poraze i smenjen u junu 1981. Mulama više niko nije stajao na putu.

Snažne verske vođe, slabi predsednik

Kroz zemlju je prošlo nekoliko talasa pogubljenja. Liberali, komunisti, sledbenici šaha i opozicioni sveštenici su proganjani, hapšeni i ubijani. Predsednika Banisadra zamenio je Mohamad Ali Radžaj. Međutim, Radžaj je nakon samo 28 dana ubijen u bombaškom napadu. Posle njega, na funkciji predsednika našao se Sajed Ali Hamnei. Nakon smrti Homeinija, Hamnei je postao vrhovni religozni vođa i time i najmoćniji čovek u Iranu.

Od vremena revolucije, malo toga se promenilo u političkom sistemu Irana. I danas sve konce u rukama drže najviše religijske vođe. Predsedniku Rohaniju je gotovo u svim pitanjima potrebna saglasnost Hamneija.

Ipak, Hamnei odavno nema moć kakvu je nekada imao Homeini, tvrdi Reza Hajatpur. „Ideologija ne igra tako veliku ulogu kao ranije. Danas je to jedan jaki pragmatizam.“ To pokazuje i nova politika pod predsednikom Rohanijem. „To je pokušaj da se donekle povrati sve ono što je uništeno poslednjih godina, i na planu unutrašnje i spoljne politike“, kaže taj stručnjak. „Ljudi žele promene. Ali više se ne radi toliko o sukobu izmešu naroda i sveštenika, već više o društvenom konfliktu: između onih koji su pogođeni zbog sankcija i nezaposlenosti, i onih koji još uvek izvlače korist od sistema.“

Autori: Tomas Lačan / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković