Dugo toplo migrantsko leto
3. avgust 2020.
Vreli beton sarajevskog novog naselja Dobrinja isijava obilje neugodne toplote, a mogao bi biti i čistiji. Naselje je blizu Međunarodnog aerodroma Sarajevo, nedaleko od Istočnog Sarajeva, ali i niza organizacija koje u svom polju delovanja imaju migrante i migracije.
Iako su se upoznali tek pre nekoliko meseci, Fuad, Omar i Vael imaju mnogo toga zajedničkog. U dvadesetim su godinama, visoko su obrazovani, govore vrlo pristojan engleski, iz Magreba su... Pandemija korona-virusa ih je dočekala i zaustavila u Bosni i Hercegovini - ali i zbližila. Ipak, ciljevi i želje su im različiti – Nemačka, Francuska i Španija.
Zajedničko im je i to da na tom, istom vrućem, sarajevskom betonu, za siću, prodaju maramice, tako tek mrvicu olakšavajući svoju surovu uličnu svakodnevicu. Dele traumatična iskustva i zbog prisilnog vraćanja s hrvatske granice, čak svi po pet puta. Uvek će se, kažu, sećati brutalnih batina odmah nakon ulaska u Hrvatsku, sve vreme se pitajući – čemu takva okrutnost?
Zajedničko im je i to da nisu religiozni, ali ipak poštuju tradiciju. Uprkos tome, najveći islamski praznik Bajram dočekuju na ulici.
Od Maroka preko BiH do Španije
„Maroko je od Španije udaljen manje od 15 km morem. Ipak, zbog užasno rigoroznih kontrola i morske neizvesnosti, ovo je bio lakši put – preko Alžira, Tunisa, Libije, Egipta, pa na Balkan. Teško je, ali u Maroku je bilo još teže. Maroko jeste zemlja raskoši, ali je i zemlja kontrasta. Srednji sloj gotovo da i ne postoji. Maroko je i zemlja visokog turizma za bogate i srednje bogate Evropljane. "To je divno, ali mi smo bili daleko od svega toga. Upravo zbog toga u Evropi tražimo tek neko bolje sutra, a ne raskoš", priča Fuad (24), migrant iz Maroka.
Fuad je nastavnik klavira i u svojoj zemlji nije mogao da se zaposli. Možda i zato što je gej. Suočavao se, kaže, s brojnim teškoćama, ali i direktnom diskriminacijom.
„Diskriminacija je tako grozna i bolna stvar. Nekada mi se činilo da bih osećao manji bol da npr. nemam ruku, nego da me neko kontinuirano psihički uznemirava i zlostavlja. Osim toga, počnete da osećate strah za svoj život. Govor mržnje je uvod u zločin", sa suzama u očima objašnjava Fuad.
Njegov put do Španije je dug i neizvestan, te dodatno otežan pandemijom koronavirusa. Ipak, Fuad koji još nikada nije bio u toj državi Španiju vidi kao zemlju kulture i umetnosti ali i uvažavanja drugih i drukčijih. Uz stidljiv smešak na licu kaže – Radujem joj se, ma koliko put bio dug, težak i bolan.
„Zašto nas Evropa voli i želi samo kada nas eksploatiše?"
„Jasno je da je Alžir Afrika, ali znači li to da smo manje vredni, iako smo bili kolonizovani? Apsolutno ne. Moj drugi maternji jezik je francuski i govorim ga jednako dobro kao arapski. Francuski je jezik diplomatije, pa zašto se onda Evropa prema nama ne ponaša uljudnije i malo više diplomatski?", pita se Omar (25), migrant iz Alžira.
Omar je morski biolog koji u svojoj zemlji takođe nije mogao da dobije posao, iako Alžir ima obalu dugu čak 1.620 km.
„Cilj mi je Francuska. Tamo imam puno rođaka. Oni su tzv. staro francusko useljeništvo, te su vrlo integrisani u društvo i sistem. Bio sam jednom kod njih i brojim dane kada ću ih opet videti i zagrliti", objašnjava Omar svoju migrantsku rutu.
I dok završavamo razgovor, Omara zove rođak iz Dijepa, uz ohrabrenje da će sve biti dobro i da mu je već našao posao u jednoj ribarnici u Normandiji.
Flensburg kao dečački san
„Naravno, ništa nije savršeno, ali meni se Nemačka, bar na televiziji, uvijek činila tako perfektnom, posebno nemački vozovi i željeznice. Apsolvent sam železničkog saobraćaja. Međutim, u Nemačkoj sam spreman da radim bilo šta, samo da sam zdrav i srećan“, priča Vael (26), migrant iz Tunisa.
Dok gleda prošlogodišnje plakate plaža Tunisa koji je jedno od omiljenijih turističkih odredišta Bosanaca i Hercegovaca kaže – Sve je to čarobno, ali to je bilo daleko od mojih očiju.
„Ljudi u Bosni i Hercegovini su stvarno vrlo ljubazni i predusretljivi. Često nam kupe neko pecivo i kafu ili donesu neku čistu odeću. Međutim, vlasti su nemarne, nebrižne i bezdušne, ali ipak, ne želim da se žalim. Verujem da će uskoro u Flensburgu, gde sebe već vidim, da mi bude mnogo bolje i da ću sve ovo jednom zaboraviti“, učtivo kaže Vael.
I zaista, tokom pandemije korona.virusa, sletele su desetine aviona s tonama humanitarne pomoći na aerodrom koji je manje od pet minuta šetnje od Fuada, Omara i Vaela. Međutim, kažu, nikada im niko nije dao zaštitnu masku, niti bilo kakvo dezinfekciono sredstvo, uprkos tome što Bosna i Hercegovina ovih dana beleži rekordne brojeve zaraženih i preminulih.