Dve decenije nakon Dejtona: Mir i stagnacija

Obrenu Petroviću, gradonačelniku Doboja od 2002, pošlo je za rukom nešto što u ostatku Bosne i Hercegovine izgleda skoro nemoguće i dvadeset godina nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma koji je zemlju podelio po religiozno-etničkoj granici. „Zajednički život različitih religioznih grupa u našoj zajednici je odličan. Ali problemi uvek nekako stignu spolja“, razočarano priča Petrović „Moja politka koja zagovara dobar odnos i sa našim muslimanskim delom stanovništva, nije dobrodošla, posebno ne u redovima SNSD. Predsedniku te stranke Miloradu Dodiku upravo je trn u oku to što mi ovde svi sarađujemo. Zbog toga pokušavaju da poremete ravnotežu među građanima“, kaže Petrović.

Karsten Dimel, šef sarajevskog ogranka nemačke fondacije „Konrad Adenauer“, oprezan čovek koji je u DDR-u bio borac za ljudska prava, nemilosrdno skicira situaciju u zemlji: „Dejtonski sporazum je 11 meseci nakon potpisivanja ispunio svoj cilj, a onda je morao, najkasnije u dvanaestom mesecu, da bude obnovljen.“ Zbog toga što se to nije dogodilo „ovde nema vizije, nema nade, ima samo večitih blokada i zbog toga sve traje predugo“, kaže Dimel i naglašava da bi svemu tome trebalo dodati još i preveliku stopu nezaposlenosti.

Slaba privreda, slaba centralna država

Brojke mu daju za pravo. Bosna i Hercegovina, zemlja sa oko četiri miliona stanovnika, stagnira. Doduše, prosečan privredni rast od dva procenta poslednjih godina na prvi pogled ne deluje tako loše. Međutim, zbog strukturalnih problema to skoro da se i ne održava na tržište rada. Nezaposlenost mladih je veća od 70 odsto, a međunarodni koncerni poput Dajmlera i RWE-a su poslednjih godina, iznervirani zbog korupcije, stopirali svoje investicione projekte.

Međutim, analize eskperata još su oštrije kada se posmatra uloga „centralne države“ – koja u BiH naravno postoji, uprkos striktnoj podeli na dva entiteta. Sa izuzetkom spoljne i spoljnotrgovinske politike, njeni predstavnici skoro da i nemaju pravo glasa. Jedini organ sa dalekosežnim ovlašćenjima u zemlji jeste Ustavni sud. Ali i njegove presude, kako kaže Dimel, u velikoj meri se ignorišu.

Duboko nepoverenje i slabljenje državnih institucija odražavaju se i na psihičko stanje nacije. Šemsa Ahmetspahić već godinama radi sa traumatizovanim izbeglicama. Iako je potpisivanjem Dejtonskog sporazuma rat zvanično završen, ta psihološkinja i danas u čitavom bosansko-hercegovačkom društvu uočava duboko usađene posledice.

„Kao i u svakoj državi koja iza sebe ima užasan rat, primetna je široko rasprotstranjena trauma kod velikog dela stanovništva.“ Ahmetspahić se u svojoj svakodnevnoj praksi susreće s činjenicom koliko katastrofalna ekonomska situacija sve dodatno pogoršava. „Ljudi su veoma nesigurni i jednostavno ne vide svetlost na kraju tunela.“

Iz krize samo zajednički

U zemlji u kojoj državne institucije zbog nepotizma i korupcije više ne funkcionišu, moralo bi nešto da se promeni. Erdin Kadunić iz humanitarne organizacije „Islamic relief“, kaže da se država previše bavi sama sobom umesto da ide napred. On smatra da je gradonačelnik Doboja izuzetak i svetao primer za čitavu zemlju. „On na neki način kaže: 'Ljudi, samo ovako možemo i nikako drugačije!'. Mi u BiH ne možemo da živimo u podeljenim svetovima, sa jednim srpskim, jednim bošnjačkim i jednim hrvatskim svetom“, kaže Kadaunić. „Postoji samo jedan, bosansko-hercegovački svet. I njemu pripadaju sve etničke grupe.“

To je sigurno uzvišen cilj, ali koliko je životna realnost u Bosni i Hercegovini još daleko od njega, gradonačelnik Doboja Obren Petrović jasno objašnjava: „Tokom katastrofalnih poplava, Banjaluka je u Doboju postavila generalnog opunomoćenika, a prvo što je uradio bilo je da obustavi pomoć koja je stizala iz muslimanskih zajednica“.