Dve hiljade kilometara daleko od ćerki
11. oktobar 2017.
Katarina Šmit se pakuje. Sprema se da još jednom otputuje u Tunis. Tu je i MP3-plejer s pesmama nemačkih pevača koje su njene ćerke volele da slušaju. A pakuje i časopis za decu „Snežna kraljica“. U stvari, dok su bile zajedno, nije im dozvoljavala „takve gluposti“ i magazine za decu s plastičnim igračkama. Ali sada je promenila mišljenje.
Njene Marjam i Hana – danas je jednoj deset, a drugoj osam godina – trebalo bi da se sete života u svojoj pravoj domovini. Katarina, naime, želi da ih konačno vrati nazad. Da li će ovoga puta i uspeti? „Svako putovanje je nova nada“, kaže 37-godišnja lekarka. Ali već sluti šta je čeka.
Počelo je kao prava ljubavna priča, tada još studentkinje medicine i Kaja B, radnika iz Tunisa. Nakon što je Marjam rođena usledilo je venčanje. Ubrzo je stigla i druga ćerkica. Ali veza je počela da puca. Muž joj je rekao da se slaže sa razvodom i da želi da „sve među njima ostane dobro“.
Želja supruga bila je da svojim ćerkama pokaže njegovu domovinu, da upoznaju njegovu porodicu i jezik. „Odavno smo se tako dogovorili“, priča Katarina Šmit. Ali nije ni slutila da njen bivši muž namerava nešto sasvim drugo: da zadrži ćerke kod svoje porodice u Tunisu. „Uopšte nisam očekivala da će tako da mi se sveti“, kaže majka.
„Vaša majka vas ne želi, zato ostajete ovde“
Otac je tokom leta 2015. odveo dve devojčice u svoje selo u distriktu Kaserin, u dubokom zaleđu Tunisa, gotovo na granici sa Alžirom. Tamo je ćerkama rekao: „Vaša majka vas više ne želi. Ona više voli plavokosu decu“. Dve devojčice tamne kose, iako nisu znale ni reč arapskog, ostale su kod njegove porodice u Kaserinu.
Otada traje borba za njih. Majka je najpre sama pokušala da objasni svom bivšem mužu da želi svoje ćerke nazad. A onda je počelo sa advokatima i sudovima. Sud u Hanoveru majci je dodelio samostalno starateljstvo nad obema ćerkama, a onda je i sud u Tunisu presudio isto. Ali ne događa se ništa. Kaserin je daleko, to je svet za sebe.
U Nemačkoj je zato od lošeg postalo još gore: u martu 2016. otac se vratio kako bi prisustvovao ročištu pred porodičnim sudom. Nakon utvrđivanja stanja, sud je došao do zaključka da je otac počinio krivično delo otmice. Na licu mesta je uhapšen i osuđen na godinu dana zatvora. Nakon žalbe, sud u Hanoveru kaznu je čak povećao na dve godine.
„Šta hoćeš?“
I ovoga puta je Katarina Šmit, na putu ka svojoj deci, najpre zastala u glavnom gradu Tunisa. Četiri dana je razgovarala s predstavnicima tunišanskog pravosuđa, sa predstavnicima raznoraznih službi – ovoga puta čak i sa zamenikom ministra pravosuđa. „Svi kažu da sam u pravu i da bi trebalo da dobijem svoju decu, ali niko ne preuzima odgovornost i ne radi nešto“.
Nesrećna majka kaže kako joj je nadležna službenica u Tunisu jednom rekla: „Šta uopšte da radim? Imam bezbroj slučajeva kao što je ovaj.“ Ambasada Nemačke u Tunisu potvrđuje da svake godine bude barem nekoliko takvih otmica – pritom u Nemačkoj ima mnogo manje Tunišana nego što je to slučaj recimo u Francuskoj, Italiji ili Španiji. Slučaj katarine Šmit i njenih ćerki stigao je ipak ovoga puta čak do zamenika ministra – možda samo zato što je zvala i u Berlin, pa su joj čak i u uredu kancelarke obećali da će o njenom slučaju biti reči i na najvišem nivou.
U brda u zaleđu Tunisa ne samo da je strancima preporučeno da ne putuju zbog opasnosti od ekstremista, već se tamo ne usuđuju da odu ni tunišanske snage bezbednosti. Kaserin se i u tunišanskim medijima pojavljuje samo onda kad vojska tamo uništi neko terorističko uporište. Katarina Šmit ipak nalazi vozača koji će da je preveze tih poslednjih 300 kilometara do njene dece. Kuca na vrata nekadašnjeg svekra koji je drsko pita: „Šta hoćeš?“ „A šta bih to mogla da hoću!“ – odgovara majka.
Loša majka
Naravno da je odnos sa rodbinom muža sve gori. To je žena koja je njihovog sina strpala u zatvor u dalekoj Nemačkoj. Sasvim nevinog – jer to su njegove ćerke. Ipak, puštaju je u kuću, a njena deca je uplašeno gledaju. Prvo što joj starija kaže jeste: „Mama, ja želim i dalje da idem u školu tu u selu.“ Mlađa skoro da uopšte više ne govori nemački, a starija govori, ali sa stranim naglaskom.
Bivši svekar sve vreme je uz njih. Neprestano sugeriše devojčicama: „Pa vi želite da ostanete ovde“. Majci se čini da su devojčice blede i neuhranjene. Susret traje relativno kratko, jedva pola sata. Pred vratima nam se žali: „Deca me psuju, kažu da sam loša majka.“ To je novi stepen sukoba. Ne veruje da će uopšte da pogledaju magazin o Snežnoj kraljici koji im je donela, niti da će da slušaju muziku. „Deci su ocrneli čitav svet Zapada.“ Jasno joj je da joj ćerke govore rečenice koje su im u očevoj porodici rekli da joj kažu.
Katarina je ponovo u glavnom gradu Tunisa. Sledećeg dana ima sastanak u Povereništvu za zaštitu dece i omladine. Pokazuje i fotografije koje je snimila mobilnim telefonom: dve devojčice, uredno obučene i očešljane. Može se reći da su mršave, ali ne i da su fizički zlostavljane. Kažu da su odlične učenice.
Videćemo za šest nedelja...
Poverenica za decu blago se smeška i sluša majku iz Nemačke. Prekida je telefonski poziv. „Zakoni u Tunisu moraju da se poštuju“, kaže i telefonskom sagovorniku i majci. „Možda ćemo za šest nedelja ponovo o tome da razgovaramo“. „Zašto toliko dugo“, pita majka. „Tada je i u Tunisu školski raspust, pa i njene ćerke ne idu u školu. To je sve, do viđenja“, kaže poverenica.
Katarinin muž i dalje je u nemačkom zatvoru i zaklinje se da nikad neće prepustiti decu majci. Iako se za neko krivično delo može biti osuđen samo jedanput, otmica takve vrste predstavlja nešto posebno: to je krivično jelo koje još uvek traje i zato njegovo boravak u zatvoru može još da potraje – praktično sve dok devojčice ne postanu punoletne.
Jasno su mu rekli da će biti uslovno pušten na slobodu ako se deca vrate. Ali on ne želi da popusti: „Nikada više nećeš da vidiš decu, čak i ako budem morao da sedim u zatvoru do kraja života“, rekao joj je ovog maja.
Čekanje se nastavlja
Naravno da u takvim slučajevima postoje samo gubitnici – i majka i otac, a pogotovo devojčice koje, nakon ove drame, nikad više neće moći mirno da spavaju. Katarina Šmit ponovo se vratila u Hanover praznih ruku. U međuvremenu se preselila u manji stan jer su putovanja i advokati veoma skupi. Ali nada se i dalje. Možda će sledeći put u Kaserin uspeti da dovede i tunišansku poverenicu za decu i omladinu.
Hodnik njenog stana ukrašen je crtežima njenih devojčica: mnogo je šarenih konja, a ljubičastog robota od kartona s ružičastim očima napravila je zajedno sa Hanom. Tu su i njihove školske torbe: „Njih nikad ne bih mogla da bacim.“ U malom stanu više nema mesta za njihove omiljene igračke, one su u kutiji u podrumu. I čekaju Marjam i Hanu, baš kao i njihova mama.