„Ovo će biti fantastična godina za Britaniju.“ Tako je glasilo predviđanje premijera Borisa Džonsona za 2020. godinu. Malo je reći da je omanuo u prognozi. Nakon iscrpljujućih izbora tokom zime, meseci parlamentarnog haosa i godine kojom je dominirao Bregzit, mnogi su poželeli da Džonson bude u pravu ili čak podelili njegov optimizam.
Ali s jednom od najvećih stopa smrtnosti usled pandemije i više od milion izgubljenih radnih mesta, danas je malo ko optimista. Još gore je što konzervativna vlada ne oseća da je obavezna da slediti bilo kakva pravila.
Mnogi Britanci vole Džonsonovu dragu i nezgrapnu pojavu. Ali dok zarazni entuzijazam i prazne priče mogu biti od koristi u predizbornoj kampanji, mnogi Britanci sada shvataju da to nije način da se upravlja zemljom. Uz fakultativan odnos prema međunarodnom pravu, mnoge ključne osobe iz vlasti ne slede čak ni pravila koja sami donose.
Džonsonovog savetnika Dominika Kamingsa smatraju mozgom koji stoji iza ove vlade, kao i šireg projekta Brgzita. No kada je Kamings zaražen koronom, umesto da sledi Vladine uredbe i bude u kućnoj izolaciji, on se sa porodicom provozao do svoje druge kuće udaljene 480 kilometara. Onda je imao i izgovor kakvom se niko normalan nije nadao: pošto mu je zbog virusa bio oslabio vid, vozio je tako daleko od Londona samo kako bi „testirao“ da li može da vozi!
Uprkos ogorčenju koje se nadiglo, Džonson nije otpustio svog čoveka. Dragoceno poverenje javnosti u mere fizičkog odstojanja prokockano je kada su građani videli da postoji da pravila nisu ista za sve.
Džonson je na izborima dobio većinu gazeći argumente onih koji su hteli da Britanija ostane u EU i tvrdeći da Bregzit neće doneti posebna pravila za Severnu Irsku. Slogan njegove kampanje bio je „dovršimo Bregzit“, što je privuklo zagovornike napuštanja EU iz svih političkih tabora, site haosa u parlamentu.
Ipak, devet meseci kasnije Bregzit još nije pečen. Džonsonova većina gura takozvani Zakon u domaćem tržištu koji predviđa da između četiri dela države – Engleske, Škotske, Velsa i Severne Irske – ne sme biti nikakvih barijera, što se direktno kosi sa dogovorima sa Evropskom unijom da neće biti barijera između Republike Irske i Severne Irske.
Kako kažu u vlastima u Londonu, novi zakon će prekršiti postojeće zakone „na specifičan i ograničen način“. Probajte da to kažete saobraćajnom policajcu ako vas uhvati za volanom sa alkoholom u krvi: „Popio sam specifično i ograničenu količinu alkohola.“ Tako prema zakonima ne sme da se ponaša zemlja koja se diči da je među utemeljivačima posleratnog međunarodnog poretka.
Viđali smo i druge znake trampovskog pristupa problemima od Borisa Džonsona.
Posebno je podmukao Zakon o prekomorskim operacijama, koji zapravo dekriminalizuje torturu koju eventualno počine britanski vojnici ukoliko se postupak protiv njih ne pokrene u roku od pete godina.
Nepoštovanje ljudskih prava i međunarodnog prava nije novost kada je reč o konzervativcima. Džonsonova prethodnica Tereza Mej bila je opsednuta idejom da izvede zemlju van nadležnosti Evropskog suda za ljudska prava, ali nije imala politički kapital da to izvede.
Neki bi rekli da britansko kršenje zakona nije ništa novo. Od kolonijalizma do rata u Iraku i rata protiv terorizma, odnos Velike Britanije prema međunarodnom pravu uvek je bio mutan. No u prošlosti je zemlja bila vezana konvencijama, ugovorima, savezima – što sada sve odbacuje. Čak su i visoki američki političari izrazili zabrinutost zbog posledica sporazuma o Bregzitu na mir između katolika i protestanata koji je s mukom bio sklopljen u Severnoj Irskoj.
Džonsonova vlada je sve više usamljena na međunarodnoj sceni, spremna na bezakonje – a politički veoma snažna. To sve može da odvede Britaniju bestraga.