EU je krhka unija dželata i žrtava
Nemačka bi trebalo da plati odštetu za uništavanja i masovno ubijanje u Drugom svetskom ratu – to je zahtev koji iz Varšave stiže u neredovnim razmacima od kraja komunističke ere. No, otkako je u toj susednoj zemlji na vlasti desničarska stranka „Pravo i pravda“ on stiže – sve češće.
Berlin odbija diskusiju i to uvek sa istim argumentima. Pitanje reparacije je politički i pravno zaključeno, rekao je Frank-Valter Štajnmajer dok je još bio ministar spoljnih poslova. Pravno je pitanje možda rešeno; politički – definitivno nije. To je pokazao i najnoviji zahtev poljskog predsednika Andžeja Dude.
U svakoj Nemačkoj analizi se pominje da desničarska vlada u Varšavi koristi pitanje reparacije za podstrekivanje antinemačkih osećanja kako bi odvratila pažnju sa optužbe da reformom pravosuđa krši evropske principe. Taj argument je tačan, ali ne dotiče suštinu problema.
I u Poljskoj i u Nemačkoj se u istoj meri osuđuju užasi i zločini Drugog svetskog rata, ali se ugrađuju u različite obrasce razmišljanja. U Nemačkoj je, baš kao i kod njenih zapadnih ratnih neprijatelja, neposredno posle rata još bilo uobičajeno nacionalno tumačenje, ali je ono odavno ustupilo mesto političkom gledištu. Kada se govori o nacistima i holokaustu, niko više ne ukazuje na nemački nacionalni karakter, a samo mali broj ljudi traži korene zla još u pruskoj istoriji ili u nemačkom idealizmu.
U Poljskoj je razvoj išao suprotnim tokom. U komunističkim vremenima, jedva da se govorilo o „Nemcima“ kao počiniocima. Tako je to bilo već i iz obzira prema bratskom socijalističkom DDR-u. Mnogo više se govorilo o krivici „najagresivnijih delova monopolističkog kapitala“. To je mračno tumačenje koje je moglo da se odnosi na bilo koji deo sveta i koje ne zna za nacionalnost.
Pri tome je nemačka okupacija Poljske imala naglašeno nacionalno ruho. Poljacima, „slovenskoj nižoj rasi“, trebalo je usaditi u glavu osećanje manje vrednosti; trebalo je da postanu narod robova, bez dostojanstva, bez sopstvene elite, samo sa elementarnim obrazovanjem – jer su bili Poljaci. Od 35 miliona stanovnika, šest miliona je ubijeno. To je veći procenat nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji.
Na toj emocionalnoj pozadini ne treba da čudi to što se te užasne godine u Poljskoj danas percipiraju kroz nacionalnu prizmu. Svaka kritika, svaki prigovor i posebno svaka pouka iz Nemačke, u Poljskoj uvek pomalo mirišu na nacizam.
U današnjoj Nemačkoj, tako to osećaju, upravo se jačanje nacionalizma u Mađarskoj i Poljskoj asocira sa nacističkim vremenima. Drugim rečima, iz nemačkog ugla gledanja, antisemiti su ubijali Jevreje. A iz poljske perspektive to su bili Nemci. Onaj ko želi da se čuju samo istorijske činjenice daće za pravo Poljacima.
No, Berlin je u pravu kada smatra da zahtev za reparaciju ne može da se postavlja u Evropskoj uniji. Ta zajednica je od samog početka bila namerno neistorijski savez pobednika i gubitnika iz Drugog svetskog rata, žrtava i počinilaca. Nacionalni obračuni bi odmah ponovo uništili krhku konstrukciju.
Zahtev za reparaciju, koliko god bio razumljiv, vodi u zabludu. No, kada ga Nemačka odbacuje, onda mora da povede računa kako to radi. Mnogo više važi sledeći zahtev: ako se kao mera uzmu ciljevi i rezultati nemačko-francuskog pomirenja, onda je sa širenjem na Istok povezan i zadatak da se životni standard u novim zemljama članicama prilagodi proseku starih članica EU.
No, to ujednačavanje stagnira već godinama. Ako se ono energično ne pokrene, proširenje bi moglo da se pretvori u debakl. Utopijski je zahtev za obeštećenje od 690 milijardi evra, koji je izneo nadležni izvestilac poljskog parlamenta. Upravo zbog toga on traži politički i moralno čist odgovor.
Uspeh Poljske je zadatak zajednice: to mora biti poruka. Ideje kao što je ona da se Poljska i druge istočnoevropske zemlje za neispunjavanje odluka zajednice kazne uskraćivanjem sredstava iz fondova ili na neki drugi finansijski način sve čine samo još gorim.
*Norbert Mapes-Nidik, 1953, nemački je novinar i autor više knjiga o Balkanu i jugoistočnoj Evropi. Sredinom devedesetih bio je savetnik specijalnog izaslanika UN za Jugoslaviju. Piše za brojne nemačke i austrijske listove. Tekst je deo naše vikend-serije Moja Evropa. Sve kolumne pročitajte ovde: Moja Evropa