EU se oslonila na Tursku – sada nema plan B
2. mart 2020.
Četiri godine se EU pouzdala u Tursku kao čuvara kapije pred kojom su izbeglice i drugi migranti. Sada je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan ispunio staru pretnju. Turska dovozi potražioce azila do granica Grčke i Bugarske.
Turski vlastodržac je time otkazao izbeglički sporazum iz marta 2016. godine. On vodi politiku preko leđa migranata koji kampuju pred granicama. Nejasno je koji je tačno cilj turskog predsednika – on je u spoljnoj politici na više frontova dospeo u ćorsokak. Teško da će ucenama dobiti bolji dil.
Činjenica je da je Turska primila 3,6 miliona sirijskih ratnih izbeglica. Može se razumeti da Ankara traži više finansijske pomoći i odvrće ventil da popusti „migracioni pritisak“ jer iz sirijskog regiona Idliba, gde se vode žestoke borbe, još stotine hiljada ljudi želi da uđe u Tursku.
A šta radi EU? Bezglavo zazivanje posebnih samita i zahtevi za jačanjem granične službe Fronteks su čisto licemerje. Jer već godinama rukovodstvo EU tačno zna da je dogovor sa Turskom privremeno i klimavo rešenje.
Evropska komisija je preduzela više pokušaja da etablira bolji sistem azila i raspodelu migranata iz Sirije, Avganistana, Irana i mnogih afričkih zemalja. Svi su pokušaji propali zbog protivljenja članica EU, i to ne samo uobičajenih sumnjivaca iz Poljske, Mađarske, Austrije ili Italije.
U mnogim državama EU se učvrstila desničarska ili populistička opozicija koja odbija prijem izbeglica, a kamoli trajno naseljavanje migranata.
EU nikada nije do kraja sprovela izbeglički sporazum sa Turskom. Grčka i službe EU nisu uspele da valjano organizuju postupak azila. Posledica je sumorno stanje u izbegličkim centrima poput Morije na ostrvu Lezbosu. Ili je možda namera bila stvaranje zastrašujućih slika kako bi se ostali migranti obeshrabrili?
EU se pouzdala u Tursku. Sada nema plan B. Grčka i Bugarska su zatvorile granice, ali to je očajnički pokušaj da se spreči ulazak migranata i to ne može da potraje. Prema izbegličkoj konvenciji i pravilima EU, došljaci imaju pravo da se proveri da li su izbeglice koje treba zaštititi.
I šta sad? Da se sagradi zid, pošto žičane ograde već postoje? Da se zatvore unutrašnje granice između država EU? Da se napusti konvencija UN o izbeglicama?
Opravdana je bojazan da će većina članica EU zagovarati tvrdi stav i prebaciti svu odgovornost na pogranične države, na Grčku, Bugarsku, Hrvatsku, Sloveniju, Mađarsku, Austriju, Maltu, Španiju i Italiju.
Zbogom evropskoj solidarnosti, međunarodnom pravu i milosrđu.