Izvan kontrole

piše: Dragoslav Dedović

Gavrilo Princip sigurno nije ni slutio šta će uslediti nakon pucnja – Svetski rat u kome će sa mape biti izbrisana četiri carstva a 15 miliona ljudi neće dočekati mir.

Oko Srbije će se potom okupiti južnoslovenska država u kojoj su mladobosanci pre rata videli ultimativni okvir za emancipaciju svih južnih Slovena pod tuđinskom vlašću. Međutim, cena je i za Srbe bila previsoka. Više od četvrtine stanovništva je stradalo u Velikom ratu!

Novoosnovana južnoslovenska država više je ličila na bolnicu sa prostranim grobljem nego na priželjkivani emancipatorski projekat.

A Evropa je bila suočena sa krahom sopstvenih humanističkih načela.

Pomalo je paradoksalno komentarisati događaje stare sto godina. Atentat izgleda i nakon čitavog stoleća uzburkava duhove, u Sarajevu, Beogradu, Beču i drugde u Evropi. Potomci nekadašnjih neprijatelja vode raspravu o uzrocima i odgovornosti za ono što se zbilo. Čim napusti naučnu „kulu od slonovače“ ta rasprava zaglavi u medijskom plićaku, pretrpana pogrešnim pojmovima. Jedan od njih je „krivica“. Ko je „kriv“ za Prvi svetski rat? Mene interesuje koliko je ko odgovoran za to da se rat nije izbegao.

U problematični pojmovnik ove diskusije spada i reč „terorista“, koja se u nedostatku opšteprihvaćene definicije proizvoljno upotrebljava. Oni koji kažu da je Princip terorista to obično ne tvrde za Li Osvalda, navodnog ubicu Džona Kenedija, ili za Bruta koji je saučesnik u ubistvu Cezara. A morali bi. Zašto to ne čine?

Naprosto zato što im samo Gavrilo Princip nudi idealnu projekcionu površinu preko koje se može organizovati terapija oslobađanja od sopstvene odgovornosti.

Lakše je prebaciti odgovornost za 15 miliona mrtvih na devetnaestogodišnjeg mladića sa revolverom, nego razmišljati o imperijalnim ambicijama tadašnjih velikih sila.

No, Princip je idealna figura i za heroizaciju. Trebalo bi se setiti šta je zapisao Miloš Crnjanski kada se bez iluzija vratio iz rata. U pesmi „Spomen Principu“ pesnik kaže:

O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.

Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.

Hajdučkoj krvi nek se ori cik.

Ubici dište Vidovdanski hram!

Dakle – ubici. Dakle, istina je i ovo: Ko nekritički veliča Principa, predlaže ubicu kao uzor našoj deci.

Raznoliki načini podsećanja na Sarajevski atentat na bivšem jugoslovenskom prostoru, ali dabome i u drugim krajevima Evrope, jesu više isključivi nego komplementarni. Više zaoštravaju nego što doprinose razumevanju. Nije potrebno da se za primer uzme Klarkova knjiga „Mesečari“ gde on preraspoređuje odgovornost za izbijanje rata. Dovoljno je da zavirimo u Vikipediju.

Na nemačkim stranicama „slobodne enciklopedije“ Gavrilo Princip je „separatistički atentator“. Na engleskom je on „jugoslovenski“, a na bosanskom „srpski nacionalista“. Rusi spominju to što ne spominju ni Nemci ni Englezi ni Bosanci – da se Princip borio protiv austrougarske okupacije. Hrvati naglašavaju Principovu saradnju sa hrvatskim protivnicima Beča. Slovenačka stranica u internetu koristi izraz, koji bi najverovatnije koristila i austrougarska stranica, koje, eto, nema: „Princip je bio član terorističke grupe“.

Otkud to, da ni jedan vek posle događaja, nismo u stanju da uspostavimo minimum zajedničkog istorijskog pamćenja?

Pretpostavljam da je razlog to što su kulturni identiteti nas Evropljana još uvek formirani na nacionalnim naracijama o samo našem, uglavnom pravednom, učešću u Prvom svetskom ratu. Kroz tu prizmu posmatramo i atentatora Gavrila Principa i ljude koje je on ubio – Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju.

Pre nego se zakune u samo svoju istinu svaki Evropljanin bi trebalo da sebi postavi prosto pitanje upravo na Vidovdan: Da li su jednostrana viđenja manje jednostrana kada potvrđuju naše predrasude?

A šta je sa Srbijom? Pa zna se. Predsednik Nikolić se žali na nepravdu koju svet nanosi Principu i Srbima. Princip će možda spomenički stolovati na Kalemegdanu. Kusturica želi da se peticijom poništi presuda mladobosancima jer su im sudili za veleizdaju, a takva optužba je bila moguća samo za austrougarske građane. Parlamenti u Beču i Budimpešti nikada nisu verifikovali aneksiju Bosne i Hercegovine. Znači, Princip je bio građanin Osmanskog carstva. Kaže Emir. U isto vreme na drugom kraju Evrope nemačka istoričarka Suzane Brand u svom naučnom tekstu o atentatu kaže da su optuženi u tom procesu „po zakonu bili austrougarski građani“.

Sada ne pitajte mene jesu li bili ili nisu.

Godina je 2014. Ne bi trebalo da se radi o premoći diskursa, propagandi, zločinu i kazni. Valjda bi Evropljanima moralo biti važno da nađu način kako da se ophode prema

razlikama, bez povratka na šemu prijatelj-neprijatelj. Jubilarna je godina, pa bi bilo dobro da pokažemo nešto strpljenja jedni za druge. Sve pod motom „Unity in diversity“.

A da li nas je istorija nečemu naučila? Za druge ne znam, mene jeste. Čin nasilja retko vodi održivom rešenju. Bez obzira da li se radi o okupaciji, aneksiji ili atentatu.

Sada, kada se prisećamo pucnja, koji je u stvari bio startni signal za ostvarenje pripremljene svetske katastrofe, predlažem makar malo vedrine. Principovu ulicu u Beogradu trebalo bi na Vidovdan ubuduće zatvoriti sa obe strane i na binu dovesti škotsku grupu Franc Ferdinand. Neka sviraju prvo This Fire is out of control.