Francuska – godina dana uoči izbora

Raspoloženje

„Nalazimo se na prekretnici. Deo stanovništva glavu gura u pesak, ali drugi postaju konačno svesni da nešto nije u redu. Ljudi više ne veruju u političare. Prvo je desnica bila na vlasti, zatim levica. Svi su razočarali“, kaže dvadesetogodišnja studentkinja Gabrijele. Prezir prema politici ona deli sa milionima drugih Francuskinja i Francuza. Iz te frustracije proizlaze ne samo stalni protesti levičara, već i uspesi desno-populističkog Nacionalnog fronta, jer deo birača jednostavno želi da konačno jednom i „drugi“ dođu na vlast.

„U Francuskoj svi žele nešto drugo – i političari, i narod, i radnici. Oni bi konačno trebalo da sednu i jedni s drugima da razgovaraju. Mi smo peta po veličini ekonomska sila sveta, a imamo milione nezaposlenih“, žali se filmski reditelj Žil Solnije. Nezaposlenost i potreba za promenama su među levo orijentisanom omladinom u velikim gradovima iznedrile pokret „Svu noć“ (Nuits Debout) – noćne forume za diskusiju s blago revolucionarnim raspoloženjem i bez jasnog cilja, uključujući i povremene tučnjave s policijom.

Francuski intelektualci se za to vreme posvećuju apokaliptičnim fantazijama: Mišel Uelbek smatra da je islamizacija najveća opasnost, Alen Finkelkraut piše o „nesrećnom identitetu“ Francuske, a traktat Erika Zemura „francusko samoubistvo“ postao je bestseler. Raspoloženje tih intelektualaca je, čini se, depresivno-suicidilno. Oni predviđaju skorašnju propast „velike nacije“.

Ekonomija

Katkad ima i pojedinačnih uspeha: protekle nedelje Francuska je ostavila konkurenciju iz Nemačke iza sebe i dobila posao u vrednosti od 35 milijardi evra. Reč je o gradnji podmornica za Australiju. Pariz je slavio, ali takvi uspesi su samo parcijalni. „Zaista sam ljut na vladu“, kaže Bertran Boasje, šef firme BMS i potpredsednik trgovačke komore. „Sada je odjednom, godinu dana pre izbora, situacija u privredi navodno dobra – kako to pokazuju statistike o nezaposlenosti. Ali oni su ljude jednostavno izbrisali sa spiskova. Preduzeća se zatvaraju jedna za drugim i sve više ljudi se otpušta. Stanje u privredi je – bedno.“

I podaci ostaju slabi: od 2010. godine Francuska se bori s deficitom od četiri do pet odsto. Pisma upozorenja koja svake godine stižu iz Brisela, u Parizu jednostavno ostavljaju po strani. Ipak, napori za štednjom, izgleda postižu neke rezultate. Ove godine će novo zaduženje opasti na 3,5 odsto, ponosno je najavio francuski ministar finansija. Međutim, ekonomski rast kreće se samo na oko 1,2 procenta, a nezaposlenost ostaje Ahilova peta predsednika Fransoa Olanda. U aprilu je, doduše, zabeležen kratak uzlet, ali još uvek je oko tri i po miliona Francuza u potrazi za poslom – među njima i mnogi mladi - stopa nezaposlenosti među njima iznosi oko deset odsto. Pravi uzlet izgleda drukčije.

Predsednik bez nade

Fransoa Olandu Vespa nije donela sreću. Nije bila kriva afera s glumicom Žuli Gaje. Predsednik ne bi sme tako da se blamira, čulo se u javnosti nakon njegove noćne vožnje do glumice na vespi, u odelu i sa kacigom. Sa današnje tačke gledišta to je možda bila i jedna od najbezazlenijih anegdota njegovog mandata. Ono što Francuzi Olandu pre svega uzimaju za zlo jesu njegovi stalni neuspesi. Nakon što je izabran za predsednika u maju 2012, Pariz je slavio. Ljudi su bili na ulica. Danas je on najneomiljeniji predsednik svih vremena: njime je nezadovoljno 87 odsto Francuza, tri četvrtine njih ne želi da se on ponovo kandiduje za izbore 2017. godine. Kada je Oland nedavno u jednoj televizijskoj emisiji tvrdio da se stanje u privredi poboljšalo, novinar mu je uzvratio: „Vi se to verovatno šalite?“

To ima veze i s očekivanjima od socijalističkog predsednika: preduzetnici i stranački prijatelji političkog centra žele odlučne reforme. Levičari, naprotiv, blokiraju svaki pokušaj da francuska socijalna država postane fleksibilnija. „Ljude koji se politički nalaze na strani levičara, vlada je zaista razočarala. Privreda je u lošem stanju i ja sam pre svega zabrinut za omladinu“, kaže službenica Sesil. Ona je protekle nedelje, zajedno sa hiljadama drugih demonstranata, marširala ulicama Pariza protestujući protiv reforme Zakona o radu.

Predsednik ne može svim građanima da ugodi, a ipak je to pokušao. Pritom je delovao neodlučno i bez cilja. Oland se tek prošle godine usudio da po prvi put zakorači u francusku „džunglu od administracije“. Prekasno, kažu kritičari. A čak su i javni beležnici izašli na ulice kako bi protestovali protiv smanjivanja njihovih privilegija. Na svaki pokušaj reforme se, prema francuskoj tradiciji, odgovara protestima. Predsedniku je, međutim, nedostajalo hrabrosti i odlučnosti i u sopstvenoj partiji. Oland još nije odlučio da li će naredne godine ponovno da se kandiduje za mesto predsednika. Možda to zaista ne bi trebalo da uradi, jer prema rezultatima anketa on ima samo tek 14 odsto podrške – iza Marin Lepen iz Nacionalnog fronta.

Nosilac nade

Među ljudima iz levog krila socijalista Oland važi kao izdajnik, među onima iz desnog – on je nosilac nade. A otkada je pokrenuo političku inicijativu „Napred“, važi i kao predsednički kandidat. Emanuel Makron ima 38 godina i nedavno je sa svojom 20 godina starijom suprugom završio na naslovnim stranama žute štampe. To je znak da on ima i neke veće ambicije. Pre nego što je 2014. postao ministar privrede u Olandovom kabinetu, Makron je bio investicioni bankar. U očima socijalističkih stranačkih zvaničnika, Makron je s jedne strane egzotičan, a s druge – trn u oku. No, Francuzi u anketama nagrađuju njegovu nezavisnost, iskustvo i elan: Makron bi mogao da u prvom krugu predsedničkih izbora iza sebe ostavi čak i konzervativnog kandidata Nikolu Sarkozija.

Ministar privrede veoma brzo se profilisao kao kapitalistički pokretač i kao neko ko „dira u ono što je sveto“. Makron se, naime, zalaže za rad nedeljom, želi da ukine radnu sedmicu od 35 sati, da fleksibilizuje tržište rada i smanji socijalna davanja. O nekadašnjoj Olandovoj ideji uvođenja poreza za bogate od 75 odsto, Makron kaže: „To je Kuba, samo bez sunca.“ S druge strane, on kritikuje i nedostatak šansi za mlade migrante u predgrađima. Njegov politički mentor Oland je, međutim, tu političku zvezdu u usponu u međuvremenu upozorio da mora da „igra u timu“ i pod njegovim nadzorom. U svakom slučaju, Makron za sad još nije otkrio da li će se zaista 2017. kandidovati za predsednika.

Kandidati

Politički spektar je širok i tu su svakakvi ljudi. Za izbore se prijavilo već deset kandidata - od onih iz sasvim desnog spektra, do krajnje levog. A taj spisak će biti još duži. Iz konzervativnih redova svoju kandidaturu je veoma rano najavio Nikola Sarkozi. On već godinu dana radi na svom političkom povratku. Međutim, opterećuju ga stari skandali i njegove izjave izazivaju za sada samo javno ruganje. Sarkozi jeste i ostaje veoma neomiljen. Većina Francuza ne želi njegov povratak i preferira Sarkozijevog konkurenta Alena Žipea, aktuelnog gradonačelnika Bordoa. Konzervativci bi u novembru trebalo da odluče ko će biti njihov glavni kandidat.

Velika konkurencija s druge strane je Marin Lepen, kandidatkinja desno-populističkog nacionalnog fronta. Prema anketama, ona bi u prvom krugu mogla da osvoji oko 30 odsto glasova. Ona bi tako mogla da zauzme jedno od vodećih mesta, jer su levičari, konzervativci i liberali toliko podeljeni da bi možda jedino Alen Žipe mogao da pobedi Lepenovu. Ipak, u drugom krugu izbora stvari bi mogle da se promene: većina Francuza će se – kao i 2002. u trci između Žaka Širaka i Žan-Marija Lepena – okupiti oko konzervativnog kandidata. Tako će socijalisti, izgleda, morati da se pripreme na političku sušu koja bi mogla malo duže da potraje – osim ako se ne dogodi nekakvo čudo. Jer, do izbora ipak ima još ima godinu dana – a to je u politici veoma dugo.